За два сата и 15 минута, ујутру 28. јула 1944, припадници 21. “Скендербег” и 7. “Принц Еуген” дивизије, којима су командовали пробрани Немци, а војнички састав били Албанци са Космета и Албаније, муслимани из Плава и околине, побили су у селу по једним подацима око 500, по другима више од 620 мештана,
„Народ није умео да бјежи“
Као и у Пребиловцима крај Чапљине августа 1941. и у Велици крај Плава, 28. јула 1944, како у филму “Велика – велики злочин”, рече једна од преживелих – “народ није умео да бјежи”. У Велици су, кажу, у кућама уочи масакра напекли хлебова, да дочекају војску која је наилазила, да од џелата покушају да купе милост.
За Величане, као и за Пребиловчане, милости није било
Неки од преживелих сведочили су да су 28. јула ујутру на путу испод села видели команданта немачких трупа Аугуста Шмитхубера како је из возила у покрету подигао два прста и својој војсци дао знак да имају два сата да по селу “раде шта хоће”!
Претходног дана још, кроз Велику се пронео глас потурен из Плава да жене и деца седе у кућама, да их нико неће дирати, да ће војска попалити само куће које затекне празне. И, Величани су поверовали. Мерили реч комшија спрам своје речи.
Мислили да оно што они не би урадили, неће урадити ни са њима. Ваљда су и они што наилазе под униформама и са оружјем људи. Село скрајнуто, неважно, а крај рата се назирао као победници.
А нису стизали људи, биле су то звери
На данашњи дан, 28. јула 1944. године, пре равно 80 година, припадници 21. “Скендербег” СС и 7. “Принц Еуген” СС дивизије у којима су командни кадар чинили пробрани Немци, а војници били углавном Албанци са Космета, из Албаније, муслимани из Плава, околине, починили су један од највећих злочина над цивилима у Другом светском рату.
За два сата и 15 минута тог јутра, у Велици побили су, измасакрирали, живе спаљивали, на најзверскије начине, по једним подацима око 500, по другим више од 620 мештана, међу њима и 128 деце, много жена, стараца, распорили пет трудница…
Непојмљиви су ужаси Велике
Прича се у селу и дан данас, дечаку Мату Симоновићу одсекли су обе ноге и онда измрцварено тело окачили на шљиву. Дечачићу Тому Вучетићу одрали су кожу са лица, десну руку поломили на три места, невино дете умрло је у најгорим мукама… У кући Томице Гојковића затекло се 15 деце, две девојке, пет жена и један старац. Од њих 23 преживело је четворо.
Кажу да су их џелати ређали по величини уз зид куће па онда стрељали
Стевка Симоновић чудом је успела да се сакрије у оближњој колиби и да је не нађу, Момо Гојковић остао је испод леша стрељане бабе, Дола Гојковић пала је после рафала преко најмлађег сина и тако дете спасила сигурне смрти.
Доступни историјски подаци говоре да су јединице “Скендербег” и “Принц Еуген” дивизија, које су претходно претрпеле осетне губитке у борбама са партизанима и које су се повлачиле преко Чакора, претходно, послале у Велику изасланике, Саит Хоџу и Османа Растодера, да обавесте народ у селу да наилази војска која је цивилизована и која никога неће дирати, да народ остане у селу, и да пред војску изнесу шта имају, да се војска нахрани.
“Народ није умио да бјежи”, кажу филму РТЦГ једна од преживелих.
Народ је у кућама дочекао џелате
Народ је у кућама дочекао џелате. Чак се и део оних који су били у збегу, у шуми изнад, вратио у село. Само ретки склонили су се, посакривали око села.
Милеву и Новку Сташевић војници су живе убацили у запаљену кућу њиховог рођака Миливоја Сташевића. Анђу Гојковић затворили су у кућу њених родитеља, несрећна жена жива је изгорела у родитељском дому.
У кући Алексе Гојковића убијено је осморо. У кући Пунише Вучетића двадесеторо. Лепу Раденовић са двоје унучади бацили су у ватру, осталима су се смиловали, побили су их рафалима.
“Пуниши Вучетићу запалили су жену, двије кћери и сина; Пунишином брату од стрица – жену и три кћерке; Саву Томовићу – жену, сина и двије кћери; Ђолу Раденовићу – жену, снаху и двоје дјеце”, стоји у једном од записа о жртвама Велике.
Људи су живи спаљивани
У кући Живаљевића на Папратишту било је 18-оро, деца, четири девојке, три жене. Од њих 18 убијено је десеторо, троје је рањено, петоро је некако успело да побегне.
Миличку Кнежевићу тог дана убијене су жена, ћерка која је исечена ножевима, сина су му бацили у ватру. Ракиту Кнежевић зверски су убили док је једну ћерку држала у наручју, другу за руку.
Душану Симовићу убијено је седморо чланова породице. Синове, дечачиће, поклали су и повешали о шљивове гране.
У Горњој Рженици крај Велике у кући Радоње Лалевића убијено је 25, 12 су биле жене, уз њих и 13 деце. У кући Лека Попадића побили су жене и децу које су затекли унутра а онда кућу запалили.
Пред сведочењима преживелих Величана памет стаје
“Док је горела, жена је пиштала да се чуло до неба. Једно дете су заклали па обесили на шљиву. Испод те шљиве, после, годинама није расла трава”, сведочила је у филму РТЦГ Дара Кнежевић која је преживела злочин у Велици.
У Томовићима, Вучетићима, Гојковићима тек је по неко преживео.
О злочину у Велици после рата углавном и понајвише се ћутало. Зарад братства и јединства. За трећи по реду покољ у Европи када се рачуна број жртава на број становника села није се знало. Велика није уврштена на карту нацистичких злочина у Европи.
О истрази, откривању злочинаца, правди, није било ни речи. Злочинци, и они из околине, за које се знало, умирали су у својим кућама, окружени својим породицама.
Ханс Шмитхубер је тек после рата стрељан као ратни злочинац
Тек је командант “Принц Еуген” дивизије Ханс Шмитхубер ухваћен и после рата због злочина његове јединице стрељан као ратни злочинац.
О Велици су се после рата усудили да пишу, поред ретких других, Радован Лекић и Павле Иванов Џелетовић, Вељко Мијовић објавио је роман “Црни вјетар” у коме је описао масакр у Велици. У роману су објављена бројна имена и злочинаца и побијених мештана.
Преживели су касније сведочили да су тела стотина масакрираних мештана сахрањена углавном деветог дана по злочину, да је било тешко разазнати о коме се ради, да су кости биле измешане у изгорелим кућама. Они који су избегли смрт живели су после по подрумима, пећинама, развалинама, у шуми, хранећи се буковим листом, травом, мезгром дрвета…
Патријарх српски Порфирије служиће у недељу, 28. јула, у селу Велика код Плава, Свету архијерејску литургију у цркви Светих мученика Кирика и Јулите поводом 80 година од страдања светих мученика величких и горњеполимских.
Скупштина Црне Горе усвојила је 30. јула 2022. године Резолуцију о геноциду у Пиви и Велици. Новија истраживања говоре да је на том подручје у више напада страдало више од хиљаду људи, од којих више од 200 деце.
Зоран Шапоњић / РТ
