Можда и најфасцинантнији објекат историје Срба је Петрова црква из Раса. То је најстарија грађевина у овом делу Европе која никада није рушена.
То је грађевина која се налази под кровом више од хиљаду година, непрекидно од неког 8. века, што је заиста реткост јер су све наше историјске грађевине паљене, рушене и разаране по неколико пута, па затим обнављане.
Не постоји оваква грађевина која је увек била под кровом ни у Мађарској, ни у Чешкој, нити у Пољској итд. Сама ова црква налази се на ушћу речице Дежеве у реку Рашку, на узвишењу код древног престоног града Раса.
Чак и у доба Немањића, сви су ову цркву сматрали јако старом. И зато је о њеној најранијој прошлости тешко говорити пошто се преплићу црквена предања, легенде и историјске чињенице.
Апостол Павле у својој посланици Римљанима каже да је проповедајући Хришћанство стигао чак до Илирика (Рим. 15, 19), што је територија којој припада већи део данашње Србије. Постоје предања која говоре да је чак апостол Павле долазио на ово место или можда његов ученик апостол Тит, али, на жалост, не постоји начин да то докажемо.
Приликом археолошких ископавања, на дубини од 2 метра пронађен је кнежевски тимулус из 5. века п.н.е. који је садржао грчке вазе, сребрно посуђе и златан накит.
Ширењем Хришћанства, ту је настао ранохришћански храм и касније средњовековна црква. Знамо да овакав изглед, ова Црква има најкасније са почетка 9. века.
Оно што је занимљиво, ова Црква у својој унутрашњости има исту орнаментику и исте шаре као још један фасцинантан предмет историје Срба, Вишеславова крстионица из 8. века.
Ова Црква је велика реткост, јер у читавој Европи постоји јако мали број објеката сачуваних из тог најранијег средњег века 8. и 9. века.
Још од најранијих дана, ова црква је била центар црквеног живота српског народа! Ту се налазило седиште Рашке епархије и пре осамостаљивања СПЦ 1219. године. И архиепископ српски Свети Сава је управо на том месту створио своју Рашку епархију СПЦ.
Из ове Цркве и града Дестиника (који се налазио негде око данашње Сјенице у Рашкој) Србијом је владао и српски кнез Часлав Клонимировић (927–960).
У старој крстионици, која се налази у овој Цркви, као дете крштен је и Свети Сава, заједно са браћом Стефаном и Вуканом.
Баш овде је 1196. године и рођени подгоричанин српски велики жупан Свети Симеон Немања абдицирао у корист свог сина Стефана Првовенчаног отишавши у Студеницу, у којој је примио монашки постриг.
Овде је поразио и јерес тј. политичке противнике који су се појавили у његовој Србији (коју неки погрешно називају „Богумилима“ иако не постоји ниједан натпис, ниједан писани извор и ниједан археолошки предмет који ту помиње некакве „Богумиле“). Стефан Немања је казнио вође те политичке побуне тј. јереси тако што је физички казнио само једног њеног поглавара, а остале присталице је протерао из Србије ако нису хтели да му изјаве лојалност. Ту није било никаквих убистава или, не дај Боже, „геноцида“ о ком данас говоре злонамерници и српски непријатељи, већ све више личи на некакав политички сукоб. Једини извор о том сукобу је „Житије Светог Симеона“ Стефана Првовенчаног који помиње једино „јерес“ док се реч „богумили“ ни једном речју не помиње.
Након турске најезде Црква се помиње у неколико извора, а касније је страдала 1690. године али је опет опстала под кровом. Обнавља је патријарх српски Арсеније IV Јовановић Шакабента 1728. године.
