У времену када се све мери брзином, ефикасношћу и профитом, реч „традиција“ често звучи као заборављена песма из прошлих векова. Међутим, за народ какав је српски, који је кроз векове опстајао управо захваљујући својој духовности, култури и обичајима, очување традиције није само сентиментална вредност – већ питање опстанка.
Традиција као ослонац идентитета
Српска традиција није само ношња, коло и гусле. Она је много дубља – то је видљиви и невидљиви свет предака који се преноси из генерације у генерацију: кроз породичне славе, црквене празнике, језик, народну поезију, гостопримство, поштовање старијих, али и кроз начин размишљања и осећај припадности.
У друштву које све више тежи униформисању, неаутентичности и површности, у којем су глобални трендови често супротни вредностима које су вековима гајене на овом тлу, питање постаје: како остати свој?
Савремена искушења – тихи губици
Данашњи човек, посебно млад човек у Србији, суочен је са снажним изазовима. Дигитални свет намеће нове ауторитете и моделе понашања, у којима је све мање места за тишину домаће трпезе, за приче баке и деде, за песму о Косовском боју и кнезу Лазару.
Притисци да се буде „модеран“, да се стиди сопственог порекла и да се руше „превазиђени“ обичаји, постају свакодневица.
Многи празници губе своје значење и своде се на декорације и потрошњу. Породичне славе замењују окупљања без духовне дубине. Људи све ређе знају значење молитава, симболике бадњака, значаја поста. У тој тихој ерозији вредности, губи се оно што нас чини другачијима – оно што нас чини нама.
Очување традиције почиње у породици
Темeљ сваког друштва јесте породица, и управо ту почиње – и завршава се – борба за традицију. Ако дете не научи да поштује своје корене у родитељском дому, тешко ће то научити касније.
Учење молитава пред спавање, одлазак у цркву на празнике, слављење крсне славе не као обавезе, већ као духовног празника – све су то једноставни, али моћни начини да се традиција одржи. Укључивање деце у припреме за Божић и Васкрс,
приче о јунацима из српске епске поезије, читање бајки, песама и легенди – то су темељи духовног имунитета у времену отуђења.
Образовање и медији – места борбе
Школа и медији у Србији морају поново постати стубови националног памћења, а не инструменти заборава. Управо је то један од разлога зашто смо и ми сами са Компаса покренули овај пројекат у виду портала, јутјуб канала и друштвених мрежа.
У образовном систему потребно је ојачати присуство домаће историје, књижевности, уметности и духовности. Деци треба говорити о владики Николају, Ави Јустину Поповићу, Десанки, Дису, Ћопићу, о онима који су створили темеље нашег идентитета.
Медији, с друге стране, уместо да глорификују површност и безличне узоре, треба да промовишу истинске вредности: породичну стабилност, веру, чојство, јунаштво, поштeње. Српски народ има довољно мудрих људи и часних примера – потребно их је само осветлити.
Савремени живот не мора бити непријатељ
Важно је рећи – традиција не значи враћање уназад нити одбацивање савременог живота. Могуће је носити савремени сат, користити интернет, путовати по свету, а истовремено поштовати пост, славити своју славу, учити децу о Светом Сави и знати да су Косово и Метохија више од наше земље – да је то завет.
Традиционалне вредности нису препрека напретку – оне су основа на којој се може градити здрав, уравнотежен и снажан човек савременог доба.
Битка се води сваког дана
Очување традиције није велика револуција – то је свакодневна одлука да будемо верни свом језику, вери, обичајима, да не заборавимо ко смо и одакле смо. Србија ће опстати онолико дуго колико њени људи буду волели оно што је чини посебном. А та љубав почиње једноставно – у дому, у причи, у песми, у молитви, у вери.
