На сам празник Васкрсења Христовог, званично је основана тзв. Косовско-албанска православна митрополија. Овим је у суштини створена парацрквена структура налик „Косовској православној цркви”, и то баш случајно на највећи хришћански празник.
Овакви покушаји присвајања и узурпације српских светиња на Косову и Метохији нису нови — они трају већ деценијама.
Корени отимања – од Призренске лиге до комунистичког мрака
Још од Прве призренске лиге почињу плански процеси замене становништва и насељавања Албанаца, настављени у доба комунизма, када је владика рашко-призренски Павле, касније патријарх српски, први упозоравао на ове опасности. Он је јасно сведочио о демографским манипулацијама које су спроводили тадашњи комунистички лидери.
Удар на светиње у ратним годинама и после
Током ратова деведесетих година, једна од главних мета били су српски манастири и цркве. Посебно је болна рана мартовски погром из 2004. године, када су светиње широм Косова нападнуте, паљене и рушене. Данас се тај напад наставља другачијим, мирољубивим средствима — али са истим циљем: уклањање српског духовног присуства.
Џуфка – лик који предводи нови облик напада
Цео пројекат „нове митрополије” предводи контроверзни Никола Џуфка, који се представља као први архиепископ приштински, пећки и целог Косова. Иза њега стоји структура ветерана ОВК, а у јавности је познат по провалама у храмове Српске православне цркве, пљачкама и скрнављењима.
Његови иступи у медијима, као и слике испред Високих Дечана, додатно узнемиравају верујући народ.
Он се представља као неко ко има богословско образовање, међутим, упитно је да ли је завршио и прехрамбену школу у Елбасану у којој је понављао завршну годину. Познат је као неко ко исмева свештенство Албанске православне цркве, са којом је СПЦ увек имала братски однос пун разумевања и љубави.
Позиви на „мирне протесте” и захтеви за исељење монаштва
У свом недавном говору, Џуфка је позвао на „мирне протесте”, тражећи исељавање монаштва из, како он назива, „албанских светиња”. Своју причу о албанском идентитету тих простора он покушава да поткрепи великом медијском подршком и пропагандом, која има утицај на стварање критичних маса.
Промена идентитета светиња – случај цркве у Ракитници
Још у новембру прошле године, Џуфка је у селу Ракитница код Подујева насилно ушао у Цркву Свете Петке, коју је потом преименовао у „Цркву Фана Нолија” и почео да у њој служи своје „литургије”. Овај чин је јасан показатељ покушаја преписивања историје и духовног наслеђа.
Присвајање културне баштине преко туристичке понуде
Ако данас прегледате туристичке презентације самопроглашеног Косова, видећете да су српски манастири — попут Грачанице, Богородице Љевишке, Високих Дечана и Пећке патријаршије — представљени као део албанске културне баштине. Према овим наводима, њихови ктитори су припадници неке измишљене „албанске династије Нимани”.
Сценарио већ виђен у Црној Гори и Македонији
Овај вид друштвеног инжењеринга није нов. Сличан процес прошао је и у Црној Гори, као и у Северној Македонији, где су покушаји одвајања од српског духовног идентитета такође резултирали формирањем парацрквених структура. У свим случајевима, прво се отима духовна баштина, а потом и културни простор.
Историјски преседани: Велика Албанија и лажне цркве
Не треба заборавити да је током Другог светског рата 1941. године створена Велика Албанија, која је обухватила делове данашње Србије, Црне Горе и Македоније. Тада је постојала намера да се све српске светиње у тој зони ставе под контролу тзв. Албанске православне цркве — што је спречио епископ Серафим. У исто време, у НДХ је формирана „Хрватска православна црква”.
Манастири као последњи бедем идентитета
Данас на Косову и Метохији, упркос уништеним гробљима и запуштеним црквама, српски манастири остају једини живи сведоци духовног и националног идентитета. Али ако се не стане у њихову одбрану, и они би могли бити угрожени.
Џуфка, који је ових дана говорио у приштинском насељу Улпијана пред „државним” врхом и бившим припадницима ОВК, најављује доношење закона о верским заједницама који би „регулисали” положај новоформиране цркве.
Његова последња активност укључивала је освештавање споменика Захиру Пајазитију, једном од команданата ОВК, кога је српска полиција ликвидирала 1997. у Вучитрну. Тај чин говори о дубини идеолошке и симболичке поруке коју ова структура шаље.
Поука из македонског преседана
Давањем аутокефалности Македонској православној цркви, Српска православна црква је, можда и невољно, отворила врата сличним процесима и на другим територијама.
Као што је у тзв. Македонији нестала српска духовна баштина, тако сада прети опасност да и Косово и Метохија изгубе своје последње бедеме.
Секуларни пројекти без духовне дубине
Јасно је да се не ради о аутентичним црквама, већ о секуларним и често политички мотивисаним пројектима, који се лажно представљају као православне структуре. Њихова употреба речи „православна” не значи ништа када иза тога не стоји вековна литургијска, духовна и канонска историја.
Позив на одбрану – духовну и државну
Ако Српска православна црква и држава не заузму јасан став у одбрани наших светиња и монаштва, веома лако би могли бити сведоци новог таласа напада — овога пута у име лажне вере.
У том случају, не би било чудно ни да у неком сутрашњем подруму ниче „Бошњачка православна црква”, као што се национални инжењеринг у региону систематски спроводи већ деценијама.
