Петар Петровић рођен је у Његушима 1748. од оца Марка и мајке Анђелије, рођене Мартиновић. Стриц Петровог оца Марка, митрополит црногорски и скендеријски Сава рано је уочио дечакову зрелост, и кад је Петру било десет година, позвао га је себи у Цетињски манастир да се школује.
Школовање
Већ са 12 Петар се замонашио. Од 15. године био је на школовању у Русији. Имао је свега 17 година кад је рукоположен је за ђакона. У осамнаестој се вратио из Русије и био брзо изабран за архимандрита, па је боравио у Стањевићима и манастиру на Цетињу, помажући митрополиту Сави.
Упоредо је радио на сопственом усавршавању. Осим духовних, читао је и и књиге о науци и друштву – Еразма Ротердамског, Русоа, Ломоносова и друге ауторе тог доба. Чита на француском, италијанском и руском, а интересују га физика, математика, географија, пољопривреда, логика, историја… Иако прикупља знања из разних области и с разних страна, и даље чврсто остаје у православној вери, скрушени монах који у скромној келији проводи дане у посту и молитви.
У ово време Црну Гору раздиру унутрашњи сукоби изазвани крвном осветом, а нападају је и Турци. Митрополит Сава, већ стар, 1777. шаље Петра у Русију да тражи помоћ и заштиту, али је његов пут узалудан – руска царица Катарина Велика одбија да га прими.
Владика
Четири године касније Сава умире, а његов наследник је на трону само три године, па умире и он. За духовног и верског поглавара Црне Горе и Брда тада, 1784, изабран је архимандрит Петар Петровић. Уз дозволу аустријских власти, рукоположили су га у Сремским Карловцима митрополит Мојсије и тројица владика.
По повратку из Сремских Карловаца, Петар Цетињски опет путује у Русију „због народнијех потреба“. И овог пута узалудно. И у његово време крвна освета је представљала велико зло у Црној Гори, па митрополит иде од племена до племена и заклиње их Богом да престану са тим.
„Устремите се на непријатеље наше вјере, нашег предрагог имена српског и наше дражајше вољености“, позивао је своје сународнике да се заједно одупру скадарском везиру Мехмед-паши Бушатлији, који је с великом војском 1796. напао Црногорце, чинећи им страшна зла.
Јављање у сну
После четрдесет и шест година на трону верског и државног поглавара, Петар I Петровић умро је у Цетињском манастиру 18/31. октобра 1830. Кад се, четири године после смрти, Петар Цетињски у сну јавио свом синовцу, његов гроб је откопан. У њему је нађено нераспаднуто тело, што је народу објавио Његош. Мошти светитеља пренете су у цркву Цетињског манастира, где се и данас налазе. Народ верује да ове мошти „исцељују и изгоне бјесове“.
Многи храмови посвећени су светитељу Петру Цетињском: Цркве у Мартинићима и Бејзову код Спужа, у Белосави код Грахова и у Бобији у Ријеци Црнојевића, те бивша капела на Ловћену и новоподигнута у Прчњу, која је зидана по угледу на ловћенску… Посвећена му је и једна капела у Дортмунду.
У многим црквама се чувају иконе с његовим ликом. Свети Петар Цетињски представљен је како мири завађена црногорска племена и на платну француског сликара Вијела де Сомјера. Лик овог светитеља, урађен у мозаику, налази се и у цркви на Опленцу.
Српска православна црква Светог Петра Цетињског слави 31. октобра.
Заклетва на Вељем гумну
Пре него што је тело митрополита Петра I Петровића положено у гроб, црногорски поглавари су на Вељем гумну над његовим одром укрстили оружје и заклели се на слогу и послушност његовом наследнику Раду Томову, који ће у историји бити познат као Петар II Петровић Његош.
