У свету који често заборавља корене, где традиција бива пригушена буком модерног доба, издиже се један анђеоски глас – глас девојчице која носи име Павлина Радовановић. Њен живот није само прича о музици, већ и прича о вери, љубави, пожртвовању и нераскидивој вези са својим народом и земљом.
Одрастајући у Ораховцу, једној од последњих српских енклава на Косову и Метохији, Павлина је већ у детињству знала шта значи борити се за свој идентитет. Док су друга деца сањала о бескрајним играма у дворишту, она је са пет година певала крајишке песме, као да су векови традиције и бол њеног народа уткани у њен глас. Родитељи, Звонко и Велинка, знали су да њихова ћерка има нешто посебно – дар који је требало неговати, али и срце које ће га користити за добро.
Њено музичко путовање одвело ју је у музичку школу „Стеван Мокрањац“ у Лапљем Селу, 150 километара удаљену од њеног дома. Док је већина њених вршњака уживала у безбрижности детињства, Павлина је сваке недеље путовала, учила, усавршавала свој глас, а истовремено никада није запоставила веру и љубав према свом народу. Њен музички ментор, Гаврило Кујунџић, усмерио ју је ка традиционалној и духовној музици, откривајући свету један непоновљиви глас, глас који је са собом носио историју, бол, љубав и веру.
Павлина није само глас. Она је симбол отпора, симбол достојанства. Са само 14 година одржала је први солистички концерт на Коларцу у Београду, обукавши призренску народну ношњу, поносно носећи на себи везове и боје који су некада красили девојке њеног завичаја. Али ова девојчица, са гласом који би могао доносити велике материјалне користи, донела је једну од највећих одлука у свом животу – да никада неће узети новац за своје наступе. Све што је икада зарадила, даровала је за обнову локалне цркве Успења Пресвете Богородице у Ораховцу.
Њен хуманитарни рад почео је када је чула причу новинарке Оливере Радић, која је своју награду донирала за осликавање олтара. Павлина је, са благословом Владике Теодосија, кренула у мисију – њен глас ће градити, њен глас ће чувати, њен глас ће подизати духовну тврђаву свог народа. И успела је. Њен труд препознат је широм Србије, а награде и признања стизале су као потврда њене величине.
Наступала је у Русији, учествовала на концерту „Бесмртног пука“ у Москви, а својим песмама опевала братску љубав Срба и Руса. Чак и у свету филма оставила је траг – ускоро ћемо је гледати у ратној драми „Златни рез 42 – Деца Козаре“, у улози девојчице очаравајућег гласа из колоне. Са „Београдским синдикатом“ снимила је две песме, носећи јасну поруку о животу Срба на Косову и Метохији.
Али изнад свега, Павлина је остала оно што је одувек била – дете Косова, дете вере, дете љубави. Њен први музички албум, симболично назван „Дете Метохије“, објављен је уз благослов Манастира Хиландара. У сваком њеном тону осећа се Косово, чује се звекет историје, али и топлина наде.
„Ми Срби са Косова држимо један велики крст и тај крст ћемо држати сви заједно док не умремо“, рекла је Павлина. Она је већ сада велики крстоносац свог народа, анђео који својим гласом и срцем обнавља храмове, буди успаване душе и подсећа нас на оно најважније – да без корена нема ни будућности.
Погледајте нашу емисију са Павлином:
