Међу свима онима који су долазили са стране како би свој дом пронашли у Београду, истиче се војник који је током своје дуге и успешне каријере спајао неспојиво. Као младић ратовао је за Немце, а у зрелом добу против њих. Мада није понео титулу војводе, Павле Јуришић Штурм сматра се једним од најзначајнијих српских војсковођа у историји.
Странац са српским срцем
О пореклу Павла Јуришића Штурма још и данас се воде расправе. Званично, пореклом је Лужички Србин. Рођен под именом Паул Штурм давне 1848. године у Бистрици, код Герлица у Шлезији. Његов отац, Отон био је управник ловишта цара Вилхелма I. Мајка Хермина била домаћица. Заједно са братом Евгенијем, школовао се за официра. Високе школе завршио је Вроцлаву и Ратној академији у Нансију у Француској. У први ратни поход пошао је сад тек 22 године, као водник пруске војске у Француско-пруском рату. Ово неће бити први пут да се бори за и против истих снага. Наиме, 40 година касније, као генерал једне друге војске, ратоваће раме уз раме са Французима против којих је као младић ратовао.
Сви ратови Паула Штурма
Уместо даљег напредовања у родној војсци, судбина је за Паула имала сасвим другачије планове. По избијању Српско-турског рата 1876. године долази у Београд. Ту првобитно предаје на Војној академији. Са њим као добровољац долази и његов брат Евгеније.
Као официр прекаљен у рату, добија команду над Шабачко-Посавнско-Тамнавским батаљоном 2. класе. За изванредно залагање и успех на бојишту око Дрине, добија Таковски крст, први српски орден, и бива унапређен у капетана. У наредном, Другом српско-турском рату прелази на бојиште око Беле Паланке. Ту учествује у ослобођењу Пирота.
По завршетку ратова, браћа Штурм одлучују да остану трајно у Србији. Мењају презиме из Штурм у српскије Јуришић, које је и само одјек њиховог немачке варијанте (немачко Стурм значи јуриш). Одлуци доприноси и чињеница да убрзо после пријема у сталну службу војске Кнежевине Србије, Паул упознаје Савку, ћерку Стевана Пироћанца, с којом убрзо ступа у брак. Том приликом Паул постаје Павле, а као крсну славу узима Светог Саву. Нажалост, овај брак потрајаће само три године, пошто Славка убрзо побољава и умире од туберкулозе. Ожениће се још једном, неколико година касније. И то Јеленом Миловановић, ћерком богатог власника рудника из Новог Сада. Ни из једног брака није имао наследника.
У наредним деценијама, Павле Јуришић полако напредује кроз ешалоне српске војске. Током злосрећног Српско-бугарског рата 1885. године командује 6. активним пуком Дринске дивизије. Учествује у борбама у Бугарској и око Пирота који је десет година раније ослободио.
Прво пензионисање
После дуге и успешне каријере, по први пут је пензионисан 1900. године са места команданта Дринске дивизијске области. Његова пензија трајала је ни непуних годину дана. Већ наредне године је враћен у активну службу и распоређен на место изванредног комесара на српско-турској граници.
Мада већ у озбиљним годинама, са сменом династија, добија још једну занимљиву улогу.
Рођен у далекој Шлезији, Паул Штурм можда би био само један од странаца који су крајем 19. века долазили у Србију гоњени идеализмом, да није поседовао изузетан таленат. У само неколико година, у њој је нашао ново име и нову домовину. Заузврат, Србија је добила једног од најзначајнијих војсковођа. У нашу историју ушао је као генерал Павле Јуришић Штурм, а његова судбина поткрај живота је и тужни подсетник као се држава понашала према својим великанима.
Краљев ађутант
Зашавши у своју седму деценију, али још увек у активној војној служби, Јуришћ је 1908. године именован на до сада најважнију и најистакнутију функцију – ађутанта краља Петра И. Овај избор је донекле био изненађење, али је био и израз личне краљеве жеље. У позадини се, заправо, налазило познанство још из времена када су и Павле и Петар као младићи боравили у Француској.
Према једним изворима, до сусрета је дошло на војној школи коју су истовремено похађали млади српски кнез, под псеудонимом Пјер Кара и талентовани пруски водник Штурм. Други наводе да је до познанства дошло током Пруско-француског рата, у коме су се Петар и Павле налазили на супростављеним странама. Према тој причи, приликом једне битке будући краљ је пао у руке пруској војсци, а од сигурне смрти спасао га је управо Штурм. У знак захвалности, три деценије касније је бившег противника и спасиоца узео у своју личну службу. Било како било, током наредних пет година, Штурм прати у стопу краља како у земљи, тако и у свим дипломатским путовањима по Европи.
Генерал Штурм ослобађа Битољ
И таман када је изгледало да ће дуга и успешна војна каријера бити приведена крају, избијају један за другим три рата у којима је Србија била виновник. У Балканским ратовима Штурм командује Дунавском дивизијом 1. армије. Иако већ у озбиљном годинама, не бежи од бојног поља, због чега је био и рањен. Прва велика победа коју је извојевао била је напад на Зебрњак, чиме је пробијена турска опсада и извојевано ослобођење Куманова у оквиру чувене Кумановске битке. Незаустављив, креће у даље ослобођење Македоније. Уследиће успешне битке за Прилеп и Битољ, а за изванредан војни успех Штурм напокон добија чин генерала.
У раскораку између два балканска рата постављен је на место команданта Дунавске дивизије 1. армије. Поново директно са фронта, учествује у исцрпљујућој Брегалничкој бици која ће бити завршена победом Србије и Црне Горе против некадашњег савезника Бугарске.
Окршај два ратна друга
Мирис барута над Балканом није се још развејао, а већ је сурова Судбина завртела нову крваву игру. Тек неколико месеци после завршетка балканских, избија највећи ратни сукоб у дотадашњој историји. И овај пут је Србија била на подмуклом удару непријатеља, овај пут здружених снага Аустроугарске и Немачке.
Оно на што нико од тактичара Сила осовине није рачунао, била је велика агилност српске војске и прекаљеност њених генерала и војвода. Први на удару био је управо Штурм, који је постављен за команданта Треће армије са циљем да чува границу уз Дрину и на тај начин омогући маневрисање Другој армији Степе Степановића. Заједничким наступањем, извојевана је Церска битка као прва велика победа савезника и први знак надобудним Германима да Србија није орах кога је лако сломити. Уследиће и Колубарска битка, а затим ће предводити и ослобођење Београда од Аустроугарске тринаестодневне окупације, децембра 1914. године.
Како се мењала ратна срећа, тако је и улога Треће армија била све важнија. Задатак јој је у почетку био да штити Србију од напада преко Дунава, а када је наступило повлачење, да пружа одступницу. Тако је Јуришћ био последњи српски војсковођа који је напустио Србију, 6. децембра 1915. године приликом повлачења из Пећи.
Овај рат имао је за Јуришића и личну ноту. Наиме, наспрам њега налазила се армија чији је водник некада био, а којом је командовао човек који је био његов пријатељ из војне школе Аугуст фон Макензен. Мада је Макензијев покушај да уништи српску војску био неуспешан, Штурмом покушај да је сачува у одступници је био прави херојски успех.
Како се Србија није одужила великом војсковођи
После повлачења преко Албаније и опоравка на Крфу, пред српку војску стављен је велики изазов – пробијање Солунског фронта и повратак у домовину. Пред Штурма и Трећу армију стављен је задатак да брани линију од Кајмакчалана до пута Баниц-Лерин. У жестоким борбама августа 1916. године учествовали су одлучујућим борбама за Кајмакчалан, што је довело до великих губитака и привремен смене Штурма са командантске позиције. Остатак рата провео је ван војног поља, прво помажући у организовању Добровољачког корпуса у Русији, а затим и као канцелар Краљевских ордена.
Његово потпуно повлачење са војне сцене наступиће по завршетку рата, када је новембра 1921. године у 74. години по други пут пензионисан. Иако ово на први поглед изгледа као достојан испраћај великог војсковође, у позадини је, као и увек, било сумњивих игара. Јавно се причало да је у пензију практично отеран како би се направило место за неког од амбициознијих генерала.
Сломљеног духа и тела, после скоро 60 година ратничке каријере у којој се борио против и са Немцима, Французима, Аустријанцима, Бугарима, Турцима и Албанцима, пада болестан у постељу у својој скромној кући у Проте Матеје. За само пар месеци, од неустрашивог ратника остала је бледа, испијена сенка човек који је толико дао за своју нову и, можда, праву домовину.
Посета краља Александра
Тек пред сам његов крај, посетиће га изненадни гост. У питању је био његов стари ратни друг, краљ Александар. Дирнут стањем у којем је затекао Штурма, заклиње се да ће му помоћи. Ипак, било је прекасно. Павле Јуришић Штурм умире 13. јануара 1922. године од запаљења плућа.
Сахрањен је уз све државне почасти на Новом гробљу. Био је носилац чак 46 ордена, међу којима као једини српски официр и јапанског Ордена цветова Пауловније на великом крсту, као и шест великих ленти.
Највећа срамота уследиће наредних дана, када на је на врата госпође Јуришић закуцала комисија за реквирирање станова и „пронашла да је госпођи Јуришић довољно једна соба и кујна а да се остале три собе морају одмах реквирирати“.
До данас је остала и тајна зашто један од најуспешнијих српских војсковођа никада није добио чин војводе, који је својом посвећеном војничком каријером свакако заслужио.
