Истраживања показују да болест можда и не почиње у мозгу, већ у цревима. Паркинсонова болест је хронично и прогресивно неуродегенеративно обољење мозга које примарно утиче на контролу покрета. Спада у најчешћа дегенеративна обољења нервног система, одмах иза Алцхајмерове болести. У Србији око 15.000 пацијената живи са Паркинсоновом болешћу.
Доцент др Александра Томић Пешић из Клинике за неурологију УКЦС истиче да до поремећаја покрета долази због губитка неурона у делу мозга који се назива „црна супстанца”, а који стварају хемијско једињење (неуротрансмитер) допамин. Недостатак допамина последично доводи до појаве успорености покрета, дрхтања, укочености мишића, поремећаја хода и постуралне нестабилности. Ови симптоми се обично развијају постепено и временом погоршавају. – Нису сви ови знаци увек присутни. На пример, неки оболели никада не добију тремор. Поред кардиналних моторних симптома, карактеристично је присуство и бројних немоторних симптома као што су: депресија, анксиозност, поремећаји сна, опстипација, губитак чула мириса, аутономне сметње. Са напредовањем болести може се развити деменција и психоза. Дијагноза болести се заснива на клиничком налазу.
Иако се ово обољење још увек не може излечити, постоје различити облици лечења који могу држати симптоме под контролом и значајно побољшати квалитет живота оболелих – наглашава др Томић Пешић.
Иако се тачан узрок ове дегенерације још увек не зна, сматра се да представља резултат сложене међусобне интеракције различитих фактора. У највећем броју случајева (код више од 90 одсто оболелих) реч је о спорадичној форми Паркинсонове болести код које није јасно утврђен неки појединачни, доминантни узрок. Комбинација различитих молекуларних процеса, нагомилавање токсичних протеина, првенствено патолошких агрегата алфа-синуклеина у форми Левијевих телашаца, хронична упала, оксидативни стрес и генетске варијације – све то постепено доводи до одумирања одређених нервних ћелија и настанка карактеристичних симптома. Код мањег броја оболелих (5–10 oдсто), углавном са раним почетком болести, дефинисане су појединачне мутације гена.
– Новије теорије сугеришу да Паркинсонова болест можда и не почиње у мозгу, већ у цревима, тј. да патолошки алфа-синуклеин може настати у цревима и путем вагусног нерва „путовати” до мозга. Ова хипотеза повезује микробиом црева, имуни систем и неуродегенерацију у једну целовиту слику. Додатно, старење само по себи носи повећани ризик јер долази до природног смањења допамина и повећане вулнерабилности нервних ћелија – напомиње наша саговорница.
Највећи фактор ризика свакако је старост. Са старењем, ризик од Паркинсонове болести се повећава. Симптоми се типично јављају између 60. и 70. године, иако постоје изузеци. Мушкарци имају нешто већи ризик за развој ове болести у поређењу са женама, а дуготрајна изложеност одређеним хемикалијама, пестицидима и хербицидима може допринети развоју обољења. Наша саговорница открива и да постоје претпоставке да теже и/или понављане повреде главе могу повећати ризик од касније појаве Паркинсонових симптома (на пример, повреде главе у боксу).
– Паркинсонова болест настаје „тихо и шуњајуће”, са постепеним развојем кроз четири фазе. Пацијенти често не примете иницијалне симптоме, посебно ако се јаве на недоминантној (обично левој) страни тела, тако да може проћи и више година пре постављања дијагнозе. Пацијент би требало да потражи помоћ лекара чим примети прве знакове који могу указивати на Паркинсонову болест, јер рана дијагностика и правовремено започињање терапије могу значајно контролисати симптоме и побољшати квалитет живота. Пацијенти се најчешће јављају када примете успореност или тремор. Симптоми се увек презентују на једној страни тела и дуго остају асиметрични. На почетку болести, пацијенти примећују отежано закопчавање дугмади, везивање пертли, као и неспретност при финим моторним радњама. Затим се јавља отежано устајање са столице, смањење аутоматских покрета махања руку током хода или гестикулације током разговора. Лице може добити масколики и укочен израз, трептање је ређе, глас може постати тиши, говор монотон и неразумљив, а рукопис ситнији – каже наша саговорница.
Јавља се и осећај закочености у врату, рукама и ногама који захвата све мишићне групе и отежава покрете. Ригидитет представља отпор који је присутан у мишићима при савијању и подсећа на „савијање оловне шипке”, ако је сталан, или на „зупчасти точак”, ако се наизменично појачава и слаби. Укоченост доводи до карактеристичног положаја тела код оболелих од Паркинсонове болести који се назива „став скијаша”, који одликује савијање трупа унапред, уз савијање ногу у коленима и руку у лактовима.
Дрхтање (тремор) по правилу почиње асиметрично, на једној руци, јавља се када су екстремитети релаксирани, у стању мировања, а губи се (барем у почетним фазама болести) при извођењу покрета или спавању. Овај тремор се због специфичног испољавања назива „бројање новца” или „прављење пилула” или „завијање дувана”. Ту су и поремећаји хода и равнотеже – тело је савијано унапред, кораци су ситнији и успорени, отежано је започињење корака или промена правца, често је присутно повлачење ногу по подлози („магнетни ход”). Са напредовањем болести јавља се замрзавање при ходу, посебно при проласку кроз уске пролазе, као и поремећај равнотеже и стабилности, уз могућност падова – напомиње др Томић Пешић.
Пацијенти се често ретроградно сете да су годинама пре почетка моторних симптома примећивали и бројне немоторне симптоме као што су: опстипација, губитак чула мириса, депресија, анксиозност, поремећаји понашања у спавању (живи, кошмарни снови)…
– Лечење Паркинсонове болести је комплексан процес који траје годинама и прилагођава се фази болести. Леводопа (плус карбидопа или бензеразид) златни је стандард у лечењу болести. У организму се претвара у допамин и на тај начин надокнађује мањак овог неуротрансмитера. Допамински агонисти (прамипексол, ропинирол, ротиготин) имитирају дејство допамина у мозгу и могу се користити самостално у раним фазама, или у комбинацији са леводопом. Важно је и симптоматско лечење немоторних сметњи, због чега се користе антидепресиви, атипични антипсихотици, бензодијазепини, холинергици… Дубока мождана стимулација представља електричну стимулацију дубоких можданих структура, што утиче на моторну контролу. Ово је метода која се користи за лечење одређене групе пацијената. За лечење узнапредовалих фаза болести са моторним компликацијама користе се терапије потпомогнуте уређајима (супкутане или интрајејуналне инфузије) које омогућавају континуирану допаминергичку стимулацију. Важни су и физикална и радна терапија, логопедска терапија, психолошка и психијатријска подршка, нутриционистички план. Занимљиво је да плес, посебно танго због специфичног ритма, такође представља значајну нефармаколошку меру – закључила је др Томић Пешић.
