Беседа Митрополита будимљанско-никшићког Г. Методија (Остојића), одржана 7. јуна 2025. у манастиру Подмалинско, доживела је изразито бурне реакције једног дела јавности у Црној Гори. Уколико изузмемо лавину острашћених напада, приговорâ ad hominem и потоње подношење кривичне пријаве, уравнотежене критике су, углавном, биле усмерена на терминолошку неадекватност делова беседе и на оспоравање тачности изнетих ставова.
Мало ко је, међутим, у садржају те беседе приметио исконску потребу целе једне генерације за утврђивањем целовите истине о личностима и догађајима Другог светског рата. С тим у вези, овај текст представља скроман прилог вишедеценијској тежњи српских интелектуалаца да се до те истине коначно дође.
Својевремено је, на једној од београдских телевизија са националном фреквенцијом, приказана емисија у којој су [према сећању аутора текста] учествовали српски гимназијалци, износећи своја размишљања на одређене историјске теме. Једно од постављених питања за расправу било је [парафразирам]: ко је имао бољу тактику током Другог светског рата, генерал Драгољуб Михаиловић или Јосип Броз Тито?
Младић који је учествовао у размени мишљења је одлучно изнео став да је генерал Михаиловић имао бољу тактику, будући да му је примарни циљ био да сачува свој народ.
Тај закључак је, очигледно, извео имајући у виду чињеницу да је Михаиловић, после првих директних сукоба са Немцима и остварених ратних победа, схватио колико је висока цена цивилних жртава [нацисти су, подсетимо, једино у Србији увели правило одмазде по коме је стотину српских цивила стрељано за сваког убијеног немачког војника, а педесет за једног рањеног].
Ученик је, дакле, користећи елементарну логику, сматрао исправном потоњу Михаиловићеву тактику отпора немачким окупаторима, која је била усмерена углавном на диверзије и стрпљиво чекање тренутка савезничког искрцавања на Балкан које би омогућило да се удари на нацифашисте свом расположивом силом, а без претње од огромних губитака у цивилном становништву.
Са друге стране, поменути ученик није подржао Брозову тактику, која је подразумевала наставак напада на немачке војнике, сматрајући да таква стратегија [због мале ефектности, а великих губитака у људству због бруталних мера реторзије] никако није могла бити боља за народ од оне коју је формирао Михаиловић.
Поменути младић је припадао такозваној генерацији Z, а то су, начелно гледано, особе рођене у периоду од средине деведесетих година 20. века до друге деценије 21. века.
Уколико је судити по његовом одговору (који, разуме се, не мора одражавати генерално мишљење његових вршњака), поменута генерација има довољну ширину перцепције и потребан степен критичке опсервације да независно, без острашћености и ван било какве идеолошке пристрасности, сагледава личности и догађаје српске националне историје у прошлом веку. Кључни разлог за то је, рекло би се, могућност слободног истраживања које је тој генерацији билo омогућенo, уз општу доступност различитих база знања у електронском облику.
Што се тиче претходне, такозване генерације Y, коју сачињавају рођени у периоду непосредно после Титове смрти па све до појаве интернета, њени најмлађи припадници су током школовања такође имали поменуте могућности, премда не у истој мери као генерација Z.
Када је реч о такозваној генерацији X, која оквирно обухвата рођене од почетка 60-тих година до почетка 80-тих година прошлог века, она је на територији целокупне некадашње социјалистичке Југославије била највећим делом индоктринирана титоизмом током школовања, без могућности сазнавања другачијег погледа на друштвену реалност и без дозволе за изношењем алтернативног мишљења у јавној сфери.
С тим у вези, да се којим случајем десило да је неки гимназијалац генерације X у тој Југославији јавно заступао мишљење припадника генерације Z са почетка текста, неизоставно би добио недовољну оцену из историје. А било би, несумњиво, и других последица.
За ову тему је веома значајно уочити особености и једне специфичне, прелазне генерације, која се ретко када помиње у начелној подели на X–Y–Z–Alpha [последња обухвата садашње основношколце и млађе]. У питању је такозвана генерација XY, која укључује људе који својим искуством представљају прелаз између генерација X и Y, и обухвата рођене крајем 70-тих или почетком 80-тих година прошлог века.
У контексту наше теме, то би била: а) последња генерација која је у основној школи учила аксиом по коме је Јосип Броз Тито био изузетна личност без мане, б) последња генерација која памти обавезно ношење плавих капа и црвених марама током прослâва вештачки створеног празника којим је негован бизаран култ личности, и в) последња генерација који има колективна трауматична сећања на пост-титоизам, чији је главни симбол била фамозна сирена која се оглашавала сваког 4. маја у 15:05, када су све активности у друштву прекидане, а сви грађани стајали у ставу мирно, где год да су се затекли (у школским учионицама поготово). Управо XY генерацији припада Митрополит Методије [као и аутор овог текста].
Пад Берлинског зида и распад Совјетског Савеза упоредо је пратио и формални раскид са пост-титоизмом на балканским просторима, при чему је вредносна матрица претходног друштва и даље била јасно присутна (додајмо: приметна је и данас, у крајње деструктивној појави партократије).
Бурне деведесете донеле су нова сазнања припадницима генерације XY, који су у то време били у средњошколском периоду. Под руке им долазе часописи у којима се могла наћи потпуно другачија слика Југословенске војске у отаџбини од оне коју су, примера ради, гледали у филмовима Вељка Булајића. Истовремено, у јавности се појављују и фотографије које су говориле више од хиљаду речи, као и фототипски документи који су незадрживо урушавали углед комунистичке историографије.
Први „земљотрес“ у том смислу био је објављивање потернице за генералом Михаиловићем у крагујевачким Погледима 1990. године и сазнање опште јавности да је његова глава током рата од стране Немаца била уцењена на сто хиљада рајхсмарака у злату.
Други „земљотрес“ настаје после сазнања шире српске јавности за операцију Ваздушни мост (Halyard), највећу појединачну акцију спасавања савезничких пилота иза непријатељских линија у Другом светском рату. Откривање историјског постојања акције спасавања америчких пилота од стране Михаиловићевих елитних јединица генерацију XY затиче током студија, у време када је интернет општедоступан, а књиге западних аутора могу да се поруче преко Amazon-а. Потоња појава материјала америчких војних архива са којих је скинута ознака тајности само је дала финални печат.
После поменутих (и многих других) сазнања, само су три врсте људи у Србији и Црној Гори и даље некритички афирмисали тезе комунистичке историографије: 1) они слабијих когнитивних капацитета, који су аксиоматски прихватили став да друг Тито и његови саборци никада не лажу 2) они који су били изразито интелигентни, али нису имали довољно храбрости да признају сопствене заблуде и 3) они којима је искључиво било стало до одбране стечених привилегија, макар и по цену да не говоре истину.
Што се тиче генерације XY, она се у напону својих снага суочила са чињеницом да је доведена у заблуду током свог школовања наративом да је на овим просторима постојао само један покрет отпора (партизански), који је, притом, идеализован до митолошког степена. У главама припадника те генерације ређала су се питања која су захтевала јасан одговор.
Нека од њих била су: Колико је ратних подвига Југословенске војске у отаџбини, попут операције Ваздушни мост, о којима ништа нисмо знали? Колико је припадника краљевске војске и њихових симпатизера завршило свој живот у заробљеништву у нацистичким логорима? Колико је интелектуалаца попут Иве Андрића, Исидоре Секулић, Милоша Ђурића, … подржавало Михаиловићев покрет?
Колико је знаменитих Словенаца попут Ивана Фрегла и Александра Бајта, Хрвата попут Ника Бартуловића и Звонимира Вучковића, муслиманских првака попут Мустафе Мулалића, Исмета Поповца и Алије Коњхоџића…, постојало у Михаиловићевог покрету отпора, за који се у време титоизма тврдило да је био шовинистички и монолитан по националној структури? Како је могуће да се деценијама ништа није знало о страшним масовним злочинима Титових јединица током рата, као и злочинима злогласне службе ОЗНА, учињеним над српским становништвом после рата? И, поврх свега, зашто се и даље медијски рециклирају митолошке приче југословенске кинематографије, попут Отписаних?
Сличних питања, која су, рекло би се, посебно генерацију XY учинила преосетљивом на теме Другог светског рата, било је много. Са друге стране, та прелазна генерација је била идеална да покрене иницијативу да се ове теме истраже без компромиса и до краја: попут генерације X, била је довољно стара да буде сасвим свесна претходне вишедеценијске системске индоктринације и њених последица, а попут генерације Y, била је довољно млада да покрене промене на овом пољу, да би се сазнала пуна истина о догађајима и личностима Другог светског рата на Балкану.
Аутору овог текста се чини да управо то својеврсно распеће генерације XY, из чисто емоционалних разлога, чини разумљивијим изразито оштар тон беседе једног њеног типичног припадника – митрополита Методија (Остојића).
Колико год да је та беседа имала спорних места и непрецизних података (а несумњиво јесте), она је у својој суштини била сасвим искрен вапај изречен у име целе једне генерације да се коначно утврди истина, пуна истина и ништа друго до истина када је реч о мучним епизодама Другог светског рата и да се тако одужи дуг свима који су страдали само зато што су били другачије припадности.
Уколико беседу владике Методија схватимо на тај начин – не као прецизно изношење фактографије, већ као дубоко искрен позив за утврђивање целовите истине (поготово у Црној Гори) – онда се нећемо само задржати само на секвенцијалној критици њеног садржаја, него ћемо је сагледати као додатни импулс за темељно истраживачко делање на овом пољу. Уосталом, ту врсту мотивационог импулса митрополит Методије је дао и састављачу овог текста.
Рекло би се да је у сличном кључу размишљања поменуту беседу сагледао и митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије, који је само неколико дана касније у Љубљани, на промоцији зборника радова на научном скупу под називом Страдални пут од Везировог до Зиданога моста, навео: Залажем се најискреније и најенергичније да се попишу сви злочини и да се научно истраже, и четнички, било их је нема никакве сумње, али и комунистички и нацистички и сви, нарочито, злочини који су се догодили међу браћом, да се они изуче. Нијесу изучени, нијесу пописани, гробнице нијесу откривене, још увијек ови побијени несрећници, наши, тако да кажемо, родитељи, ђедови, баке, сестре… још нијесу ни пописани, нити су њихове гробнице на људски начин обиљежене.
Речима митрополита Јоаникија се, суштински гледано, мало шта има додати када је ова тема у питању. Остаје, међутим, питање: откуда то да у Црној Гори, а једним делом и у Србији, још увек нема довољно политичке воље да се покрене процес утврђивања целовите истине о личностима и догађајима из периода Другог светског рата на овим просторима? Одговор је једноставан: стога што солидном делу србијанско-црногорских елита недостаје истинољубивост као вредносна водиља и храброст као карактерна одлика.
У таквим условима, сваки српски интелектуалац је дужан да учини што до њега стоји. Разуме се, с обзиром да нисмо сви историчари, не можемо сви бити ни референтни ни релевантни за историјска истраживања, али зато на основу већ утврђених историјских чињеница и истраживачких радова имамо право да кажемо свој став и макар да постављамо питања историчарима. Као допринос том делању од стране припадникâ генерације XY – а ограничено на афирмацију методолошке доследности када је реч о употреби неких термина – у наставку текста ће бити дато неколико кратких осврта и пропратних питања.
Пре неголи дамо кратак осврт на тему недоследне употребе терминâ на овом пољу, приметимо нешто јако занимљиво. Наиме, србијанско-црногорски лево-либерални кругови не реагују увек на исти начин када се износи афирмативан став о генералу Михаиловићу и Равногорском покрету отпора. Т
ако, рецимо, нико од њих није бурно реаговао када је амерички конгресмен Тед По 2018. године уручио писмо тадашњој премијерки Србије, у коме је тражио обелодањивање материјала везаног за суђење и убиство генерала Михаиловића, наводећи храброст Генерала и његових јединица приликом спасавања америчких пилота, и, с тим у вези, залажући се да се у част и успомену вође Равногорског покрета отпора ови подаци учине јавним. Да је то учинио неки великодостојник СПЦ, рецимо, реакције левих либерала би биле, сасвим сигурно, веома оштре.
А сада, претпоставимо да аутор овог текста, као свештеник СПЦ, изнесе став да је генерал Михаиловић симбол древне српске борбе за Крст Часни и Слободу златну. Са великом дозом сигурности можемо претпоставити да би од дежурног лево-либералног сектора у Србији добио етикету „свештеника-ревизионисте“, а какав би епитет „зарадио“ од стране истог сектора у Црној Гори, заиста је тешко рећи.
Поменути став о генералу Михаиловићу, међутим, није оригинална мисао аутора овога текста – то је (према Леланду Андерсону, чувеном америчком истраживачу и колекционару Теслиних текстова) био став никог другог до Николе Тесле, и то изречен верном пријатељу и угледном професору експерименталне психологије Колумбија Универзитета, Паји Радосављевићу. Е кад већ сазнају да тако стоје ствари, онда је мало вероватно да ће припадници „дежурног“ сектора уопште реаговати – реакције су по правилу резервисане за неке друге.
После овог кратког екскурса, вратимо се на главну тему и уочимо феномен инфлаторног коришћења термина „ревизионизам“ од стране интелектуалних кругова који унапред одбацују свако критичко разматрање комунистичке историографије.
Ти интелектуалци, очигледно, теже да историју представе као неку врсту окамењене науке, иако је научном методу инхерентна сумња и оспоравање претходно постављених теза на основу нових сазнања.
Коначно, да ли би историја уопште могла бити названа науком уколико би остајала на старим закључцима и поред проналазака прворазредних докумената који бацају ново светло на неке историјске догађаје и личности? То, разуме се, не би била никаква наука, већ типична идеологија (а једна од кључних одлика идеологије јесте управо да не трпи критички осврт).
Стога поновно сагледавање (re–vision), у оквиру строго научне методологије и у светлу новооткривених докумената и података, представља сасвим очекиван и природан научни процес којим тежимо ка утврђивању целовите истине и одбацивању заблуда прошлости.
Додатно, могли бисмо рећи да је та врста поновног сагледавања не само очекивана, већ да је и обавезна за сваког савесног историчара. Уколико те врсте научне свести и научничке савести нема, онда се термин ревизионизам користи као типичан механизам одбране у недостатку адекватне аргументације.
И овде ћемо, као упутне, навести мудре, али и опомињуће речи митрополита Јоаникија, који примећује: И оптужени смо, наравно, да вршимо ревизију историје. И то би било тачно да је та историја стварно написана и завршена, али није. Умјесто писања историје, вршена је ревизија истине и то од рата па на овамо и скоро све до дана данашњег.
Научне установе и у Србији и у Црној Гори, посебно у Црној Гори, још се нијесу озбиљно позабавиле овим проблемима. Нијесу се позабавиле пасјим гробљима комунистичких злочина, масовним гробницама од Бара па до Зиданога моста, нијесу се позабавиле јамама које су комунисти напунили главама своје побијене браће. Дакле, нешто још шкрипи и фали нам много да се суочимо са истином, а то нам је потребније од хљеба.
Приметимо још један пример терминолошке недоследности на овом пољу, будући да не треба бити доктор историјских наука да би се он уочио, већ је довољно користити елементарну логику. Реч је о селективној употреби негативних епитета.
Тако припадници лево-либералне интелектуалне елите на овим просторима уз име генерала Драгољуба Михаиловића редовно додају епитет „злочинац“, да би апострофирали ратне злочине за које су били одговорни одметнути четнички команданти или, пак, оне злочине који су настали као освета неких четничких јединица за зверства претходно почињена над српским становништвом или над припадницима краљевске војске. Тих и таквих злочина је, као што рече митрополит Јоаникије, несумњиво било.
Притом, за највећи број тих четничких злочина знамо, с обзиром да су их комунистички историчари марљиво и детаљно пописали. Но уколико из поменутих разлога генералу Михаиловићу неизоставно „пришивају“ поменути епитет (иако у великом броју случајева он није имао контролу над командантима чије су јединице починиле ратне злочине), из ког разлога тај исти епитет не додају уз име Јосипа Броза, будући да је неспорно да су и неки партизански команданти и њихове јединице чинили масовне злочине над цивилним становништвом, и то са Титовим знањем? То што им за поменуте злочине, због разлога идеолошке природе, није суђено, не чини их ништа мање злочинцима, напротив – управо због историјске правде као такви треба да буду јасно означени.
Додајмо томе да после совјетског изгона нацифашиста са ових простора није било забележених злочина почињених од стране припадникâ Равногорског покрета отпора, док је Брозова ОЗНА након завршених ратних дејстава против нациста на територији Србије побила на десетине хиљада идеолошки неподобних грађана по принципу преког суда (државна комисија, под вођством историчара Срђана Цветковића, је пописала око 60 хиљада имена страдалих цивила). Зар то није – због обима, систематичности и идеолошког мотива – један од најтежих злочина против човечности на Балкану за који нико никад није одговарао? Питамо се: да ли је управо на то мислио владика Методије када је навео геноцид који је Титов режим спровео над Србима?
Приметимо још нешто веома занимљиво. У домену негативних термина и крајње недоследности у њиховом коришћењу од стране кругова који су жестоко реаговали на беседу владике Методија, постоји нешто што се ван сваке сумње може применити на Броза, а ни у ком случају на Михаиловића, али се као такво никада не истиче.
Наиме, уколико је све време владавине Јосипа Броза Тита у социјалистичкој Југославији постојао: а) строго једнопартијски систем, б) апсолутни медијски монопол, в) хапшење грађана због вербалног деликта и г) доживотна владавина једног човека чији ауторитет није било дозвољено довести у питање; откуда то да припадници лево-либералних интелектуалних кругова Тита никад не именују епитетом „диктатор“? Ако, којим случајем, сматрају да горњи параметри не указују на диктатуру, нека нам онда објасне шта би диктатура била. При свему томе, најзанимљивије је то да Слободана Милошевића солидан део њих карактерише диктатором, иако су за време његове владавине постојали: а) вишепартијски систем, б) опозициони медији, в) слобода говора и г) смена на председничким изборима (што све заједно говори да се његов режим владавине ни у ком случају не може назвати диктаторским, иако јесте био ауторитаран). Чудна нека логика, зар не?
Уколико истрајемо на методолошкој доследности у коришћењу терминологије, онда ћемо истрајати и на другим пољима, где је довољно само укључити мозак и бити истрајан у питањима и потоњим захтевима. Примера ради, пошто се у Србији упорно истиче да такозвана Кућа цвећа мора да се сачува из историјских разлога јер је она, тобоже, „део српске историје“, онда хајде да у име очувања наше историје око поменутог топонима захтевамо подизање камених плоча на којима ће бити уклесана имена и презимена свих до сада пописаних цивила који су у Београду страдали од стране Брозовог режима и његове тајне службе непосредно после изгона нацифашиста из Србије. Јер и то је део наше историје – и то оне коју морамо по сваку цену сачувати од заборава (ако ништа, макар да се угледамо на Словенију у том погледу). Притом, пошто се стално истиче и туристички значај поменутог топонима, биће то јединствена прилика да цео свет сазна за огромно страдања српског народа не само од нацизма, већ и од комунизма.
А када смо већ код тоталитарних идеологија какве су нацизам и комунизам… Да ли ће нам неко коначно објаснити зашто се на овим просторима и даље искључиво помиње борба против фашизма, а не и борба против нацизма (илити национал-социјализма, како год желите)? Зар највећи крвници српског народа у Другом светском рату нису били управо немачки нацисти и хрватске усташе, као и остали њихови балкански сателити? Да ли у сталном наглашавању антифашизма и избегавању апострофирања антинацизма постоји неки посебан мотив? При свему томе, приметимо и то да они „антифашисти“ (који, истовремено, нису и антикомунисти) генералу Михаиловићу редовно спочитавају издају државе и колаборацију са Немцима, а све ове године лагодно проводе углавном у београдском „кругу двојке“ док је Косово и Метохија окупирани део српске територије. Какав је онда њихов став према окупацији Косова и Метохије? Ако сматрају да Косово и Метохија није део Србије, онда су управо они издајници и колаборационисти, а не генерал Драгољуб Михаиловић, који никад није пристао на чин окупације ни једног јединог педља Краљевине. А ако Косово и Метохију сматрају интегралним делом Србије, али се залажу да треба сачекати повољније геополитичке околности да тај део територије повратимо под свој суверенитет уз помоћ савезника, онда следују управо расуђивању и тактици генерала Михаиловића, те према њему треба да имају макар елементарно поштовање.
Пред српским историчарима X, Y и Z генерације и даље остаје задатак да темељно, непристрасно, sine ira et studio, пруже целовиту слику о догађајима и личностима Другог светског рата на Балкану.
Неки од њих су, у мери својих снага и компетенција, солидан део тог посла урадили – научници какви су Бојан Димитријевић, Коста Николић, Чедомир Антић, Срђан Цветковић, Милош Тимотијевић и Немања Девић су, сваки на свој начин, дали немерљив допринос на овом пољу [мишљења сам да списку заслужних дефинитивно треба додати и Милослава Самарџића, иако није историчар по вокацији, будући да је дао значајан допринос проналаску и објављивању великог броја важних историјских докумената]. Но огроман посао тек предстоји – није згорег подсетити да релевантне историјске архиве још увек нису у потпуности отворене, а остаје и питање истраживања колико је архивске грађе Југословенске војске у отаџбини уништено непосредно после рата од стране комуниста.
Без утврђивања целовите истине на овом пољу (уз подршку свих мислећих људи нашег друштва) стално ћемо се враћати на теме и дилеме које су давно требале бити разрешене. У којој мери ће поменути задатак бити извршен и која од поменутих генерација историчара ће у томе дати највећи допринос, то већ зна само Господ Бог. Но оно што је сигурно јесте да се тај задатак извршити мора. На то нас, по ко зна који пут, подсећају и српски митрополити.
Уочи Видовдана, лета Господњег 2025.
Презвитер др Оливер Суботић
