Негдје у медијској буци историје која нам се догађа остале су мање примјећене двије информације о томе да су о Сретењу награђени одговарајућим државним наградама моји драгоцјени пријатељи: Александар Владиславович Борисов и наш Сретењски московски манастир.
Саша Борисов је наш истински брат. О његовим заслугама за представљање Српске, а нарочито нашег Универзитета у Српском Сарајеву, могло би се писати на дуго. Но он није било какав пријатељ. Саша је спреман да га назовеш у пола ноћи и кажеш му: „Саша, имамо троје наших студената, добре дјеце, на Шереметјеву, први пут су у Москви, можемо ли их некако упутити на Курски вокзал?“ И Саша сам узима своје ауто и као отац одвезе српску дјецу, да се не изгубе у Москви. То је његово срце. Поносан сам на наше пријатељство. И недостаје нам у Српској, свима.
О Сретењском манастиру тек не може се никада исказати ријечима све што осјећамо. То наше Сунце на Великој Лубјанки, мјесто мученичко, топло и свјетло, мјесто у коме о. Игњатије, највећи Србин са руским пасошем служи и окупља српску благочестиву студентарију – одавно је заслужило и више од једне награде.
То је најмање што им дугујемо. Да бар о Сретењу заблагодаримо што нас воле у средишту нашег свијета.
