Смрт краља Драгутина 1316. године означила је почетак нове политичке кризе у Србији и региону. Његов син Владислав II је, у складу са очевим жељама, требало да наследи области којима је Драгутин управљао, укључујући Мачву, Браничево и Београд.
Међутим, његов стриц, краљ Стефан Урош II Милутин, није имао намеру да препусти ове стратешки важне територије. Одмах по Драгутиновој смрти, Милутин је повео војну кампању како би ове области припојио својој држави.
Узроци сукоба и сложени односи браће
Сукоби између Милутина и Драгутина имају своје корене још у 1282. години, када је Драгутин, услед повреде коју је задобио приликом пада с коња, абдицирао у корист свог млађег брата. Иако је формално уступио власт Милутину, он је задржао значајан политички утицај и територије на северу Србије, укључујући Београд, који је био први пут у српским рукама.
Драгутин је владао тим подручјем уз подршку своје угарске сродничке линије, јер је био ожењен Каталином, ћерком угарског краља Стефана V. Међутим, односи између браће били су напети, нарочито по питању Милутиновог наследника.
Током грађанског рата који је трајао од 1301. до 1312. године, два српска краља су се сукобила око превласти, при чему је Драгутин добио подршку појединих угарских племића, док је Милутин имао војну и дипломатску предност.
Рат је завршен 1312. године уз посредовање Српске православне цркве, а као део мировног споразума, договорено је да Драгутинов син Владислав наследи Милутина. Међутим, овај договор није дуго потрајао.
Милутинов напад на Београд (март 1316)
Када је Драгутин преминуо 1316. године као монах Теоктист, Милутин је проценио да је Владислав слаб владар и да неће бити у стању да задржи територије које су му припале. У марту исте године, Милутин је повео војску на север, прво нападајући Мачву, а затим и Београд. После кратке, али интензивне опсаде, српска војска је заузела град, а Владислав је био принуђен да се повуче.
Ово освајање значило је да је Србија, по први пут након 1291. године, у потпуности контролисала Београд. Иако су ови догађаји означили врхунац Милутинове војне моћи, они су истовремено изазвали незадовољство угарског краља Карла Роберта, који је ове територије сматрао делом Угарске.
Угарски одговор и губитак Београда (1319)
Карло Роберт, који је у то време учвршћивао своју власт у Угарској након периода нестабилности, није могао да дозволи да Србија трајно задржи ове области. Почевши од 1318. године, почео је да окупља снаге за напад на српске поседе у Мачви и Београду.
Коначно, 1319. године, угарска војска је кренула у офанзиву. Милутин је, суочен са бројчано надмоћнијим непријатељем, био приморан да се повуче, па су Београд и Мачва поново пали под угарску власт.
Последице и историјски значај
Овај период историје Београда и Србије показао је колико су Балкан и Панонија били нестабилни у 14. веку. Честе промене у власништву над Београдом указују на његов изузетан стратешки значај као тачке где се укрштају интереси српских, угарских и других балканских сила.
Иако је Милутинова кампања донела Србији привремену контролу над Београдом, њен крајњи резултат био је неуспех у односу на угарску војну силу. Ови догађаји су имали далекосежне последице: Владислав II је изгубио сваки утицај, а Милутин се морао фокусирати на консолидацију своје државе. Са друге стране, Угарска је успела да поврати своје претензије на Мачву и Београд, учвршћујући свој положај на Балкану.
Тек у време деспота Стефана Лазаревића почетком 15. века, Београд ће поново постати део српске државе, када га је угарски краљ Жигмунд уступио српском деспоту као одбрамбену тврђаву против Османлија.
Ова борба за Београд између 1316. и 1319. године била је само једна у низу жестоких битки за овај град који је током историје више пута мењао господаре. Однос Милутина и Драгутина, као и угарска интервенција, јасно показују сложену геополитичку слику средњовековног Балкана.
