Хиљаде људи затворило је очи када је амерички хирург Мајкл Де Бејки из Хјустона у операционој сали Друге хируршке клинике у Београду маленом аутоматском тестером пресекао грудну кост свом пацијенту. Догодило се то 19. јула 1967. године тачно у 15:20 сати. Била је то девета по реду операција срца у Југославији овог врхунског стручњака али прва коју је директно преносила телевизија.
Већ тада светски познати амерички лекар за својих 58 година живота извео је чак 12.000 врло сложених операција на људском телу. Његове операције на срчаним залисцима, крвним судовима и замене аорти представљале су оно време врхунски домет најтеже, најразвијеније хирургије, операције срца.
Доктор је на београдску клинику дошао већ око осам сати. Први захват који је обавио се завршио негде пре 12 сати, а десетине познатих београдских хирурга имало је прилику да интерно преко екрана прати операцију која им није била непозната али је у извођењу овог врсног доктора трајала знатно краће него иначе.
Привилегију да прате пренос другог захвата, који се одиграо поподне истог дана, имали су не само Југословени већ преко Евровизије и људи широм Европе. Ток операције у ТВ студију коментарисао је угледни београдски хирург доктор Борислав Вујадиновић. Доктор Де Бејки је тог врелог јулског дана, уз присуство широког аудиторијума, пацијенту старом 33 године који је имао оболели залистак, уградио вештачки.
Операција је, као што се и очекивало, протекла у најбољем реду, а на столу је био Божидар Илић из града Светозарева, како се тада звала данашња Јагодина, који је одмах након захвата разговарао са лекарима. Други пацијент, који је под Де Бејкијев скалпел дошао касно поподне, био је управник позоришта из Петровца на Млави, Трифун Јовановић, стар 38 година.
Како су писали београдски медији, доктор Де Бејки радио је у оно време посао који је био ризичнији од људског лета у космос. Он је виртуозно ред телевизијским камерама оперисао срце не показујући ни трунку узбуђења. Осредње висине, повијених леђа, мршав деловао је врло слабашно и уморно, али под његовом хируршком палицом у сали је све ишло као по лоју.
По слетању на аеродром у Сурчину, у Београду домаћин доктор Војислав Стојановић му је понудио у знак добродошлице чашу ракије. Одбио је пиће и упутио се право на клинику да одабере пацијенте за операцију. Код Де Бејкија никада није било времена ни за шта друго, осим за предан рад.
Професор Де Бејки путовао је са својом екипом хирурга, коју су чинили врхунски специјалисти медицине, али и инструментари.
Београдска штампа позабавила се тих дана и његовим животом, па су читаоци могли да сазнају и да је започевши хириршку каријеру, као лекар на специјализацији, доживео аутомобилску несрећу. Тада су му саопштили да је његова хируршка будућност пропала и да је у потпуности изгубио десну руку. Млади хирург се, међутим, са тим није сагласио. Повезали су му тетиве и мишиће и рекли: “Никада нећете бити хирург”.
Али, за само неколико месеци сви су били демантовани. Он је био упоран, свакодневно је вежбао и његови прсти су врло брзо били опет потпуно у функцији. После операција, у београдском хотелу „Метропол“ одржана је конференција за новинаре. На питање знатижељних новинара да ли је тачно да ради 20 сати дневно, одговорио је потврдно, а на потпитање када онда спава као из топа је рекао: “Када ми се укаже прилика”.
Тако је одмах и одбио позив да после захвата у Београду три дана одмори у Херцег Новом, јер како је навео “не може да одмара док има још толико проблема у хирургији”.
“Торнадо из Хјустона” како су га назвали припадници седме силе је у Београд дошао не само са својом медицинском екипом, већ је донео и чак 50 сандука медицинске опреме. Током десетодневног боравка у Југославији оперисао је 10 пацијената, а право из наше престонице журио је даље на већ заказану операцију у Хјустону.
Преминуо је у 99 години у болници у Хјустону.
