Љубав свих нас Срба према Русији уздигнута је до светости. Писмени извори о нашим међубратским везама потичу још из давних времена. Почећемо од Светог Саве, родоначелника лозе Немањића, који се замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори Атонској. Тамо су започете наше културне везе са Русијом, где су се већ тада неговали писменост и наука.
Најтеже време у историји руског народа, 13. и 14. век, ми у својој историји с правом називамо златним добом. Тада се зачело наше свесно и присно словенско братство са руским народом, и током свих даљих међусобних веза поступали смо по оној народној: „Брат се брату у невољи нађе.“
Када је руски манастир Светог Пантелејмона доспео у крајњу пустош у 13. и 14. веку, лишен сваке материјалне помоћи Русије, која је у то време трпела под татарским игом, братска Србија је притекла у помоћ руској браћи. Логично је било да руски монаси потраже помоћ од Срба, најближих им по вери и крви. Српски господари били су у време монголске власти у Русији једини добротвори и ктитори руске атонске обитељи, и то готово до потпуног ослобођења Русије.
У овом манастиру сачувано је 16 дародавних повеља српских владара и великаша. После великог даривања руског манастира Светог Пантелејмона од стране српског великог жупана Стефана Немање, оца Светог Саве, који се касније замонашио на Светој Гори као Симеон, писани извори говоре да је и српски краљ Драгутин даривао цркве и манастире у Русији, „јер у тој земљи Руској имађаше си љубљеног пријатеља кнеза Василија“ (Константиновича), унука Јарослава Всеволодовича.
Када је први српски цар Душан Силни постао покровитељ Свете Горе Атонске, био је упознат са крајњим сиромаштвом руског манастира Светог Пантелејмона. Одмах га је примио под заштиту, снабдео богатим даровима, дао му изузетну самосталност и независност од Прота атонског.
Косовски мученик, свети српски кнез Лазар, даривао је царским повељама 1380. и 1381. године руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори Атонској цркву Спасову у Хвосну, на Космету, као и четири села.
Узајамну везу српског и руског народа појачали су наши учени људи из манастира Хиландара, када је у Србији после цара Душана наступило тешко време. Први међу њима био је митрополит Кипријан, који је у Русију дошао 1373. године, и после многих тешкоћа, успевши да уједини руску цркву, ступио је 1390. године на трон московске митрополије. Он се у Русији појавио као установитељ црквених канона и манастирског поретка, састављач житија и похвала руским свецима, као писац историјских дела и ујединитељ руске цркве и државе. Неуморно је радио на уједињењу руске духовне и националне снаге, о чему сведоче и руски летописи и „Степенаја књига“.
Битка на Косову (1389) означила је почетак слабљења снажне српске средњовековне државе, која је коначно пала под турску власт 1459. године.
Друга личност, одгајана у српском духу, која је из манастира Хиландара дошла у Русију, био је Григорије Цамблак, који је пошао трагом митрополита Кипријана. Русију је задужио великим бројем књижевних дела, међу којима је много беседа и похвалних слова. Један од писаца историје руске цркве каже да „у току два столећа (13. и 14. век) није било у Русији ни једног писца – беседника који би се могао поредити са њим по красноречивости и унутрашњем достојанству својих састава.“
Трећи монах који је око 1440. године дошао из Хиландара у Русију био је Пахомије Логотет, или Пахомије Србин. Он је био веома значајно име међу староруским књижевницима и један од најплоднијих писаца старе Русије. У својим списима Пахомије први уводи мисао о уједињењу руске земље са Москвом. Он је писац чувеног руског хронографа. Један руски слависта написао је да је својим великим радом у Русији Пахомије „одуžio свој дуг, како братском народу који га је примио у своја недра, тако и идеји братства и духовног јединства између два рођена словенска народа.“
Своје везе са Русијом Србија је касније учврстила и преко својих династија, ступањем у сродничке везе са руском династијом Руриковича, и тако су две земље укрстиле и своје крви.
Када је велики руски кнез Иван III Васиљевич остао удовац, оженио се Зораидом – Зојом, у Москви преименованом у Софију Палеолог, која је била унука Србина Константина Дејановића и праунука Теодоре Немањић. Постала је супруга московског великог кнеза у време када је „као таква московском двору најпотребнија била“. Била је огорчена што је њен супруг Иван III плаћао данак пустињским варварима и прекинула је ту зависност, рекавши му: „Зашто слушаш робове своје и нећеш да устанеш за част своју и веру своју?“ Као велика кнегиња Русије, сарађивала је на стварању јединства, независности и величине Русије. Допринела је и томе да њен супруг шаље обилату помоћ митрополиту београдском Григорију, чије је седиште било у манастиру Успења Свете Богородице, задужбини Високог Стефана у Београду. Кнез је овом манастиру даровао („жаловану“) грамату, са којом је митрополит београдски, кад год би хтео, могао слати монахе овог манастира по помоћ.
Велики кнез Василије III Иванович, син Софије и кнеза Ивана III Васиљевича, који се оженио Јеленом Глинском, чија је мајка Ана била кћи чувеног српског војводе Стефана Јакшића, помагао је, као и његови родитељи, митрополита београдског.
Српска деспотица Ангелина Бранковић (касније смерна монахиња мати Ангелина) послала је преко свог духовника Јевгенија два писма кнезу Василију III Ивановичу. У првом писму га моли да јој пошаље 100 дуката како би подигла цркву у име Светог Јована Златоустог и у њој сахранила светог деспота Стефана и свог сина светог деспота Јована, чије му шаље „збори“ (оружану опрему коњаника).
Јелена је родила великог руског цара Ивана IV Васиљевича, васпитаваног у духу српских обичаја, и ми Срби смо поносни што је он „крв наше крви“. Велики утицај на његово васпитање, осим мајке која је рано преминула, имала је његова бака Ана, која му је развила љубав према српском роду. Био је ктитор манастира Хиландара, коме је даривао скупоцене поклоне, а посебно се истиче једна завеса украшена бисерима и драгим камењем, која се као светиња чува у манастиру. Хиландарци су њега даривали мањим поклонима, иконама и сребрним принчевским крстом Светог Саве, украшеним драгим камењем.
Цар је 1550. године писао турском султану Сулејману и молио га да Србе из Хиландара узме под заштиту. То је био први дипломатски акт заступања Русије у корист Срба. Цар је учинио велико дело и тиме што је 1566. године манастиру Хиландару даровао Подворје у Москви: „Хиландару на вечни поменак двор са свим пристојењима у новом граду Китају, с десне стране Богојављенског манастира, поред Устужског двора,“ као „почетак господства српског светог Саве и Симеона, јер се сви начелници српски изгубише.“
