Од дрвених клепала до бронзаних звона, звук који вековима одјекује црквама има многоструко значење. Звоњава звона није само позив на богослужење, већ и моћан симбол вере, наде и радости.
Звоњава звона је важан део хришћанске црквене службе, којом се верници позивају на богослужење и обавештавају о његовом почетку, најављују се најважнији тренуци молитава и обреда онима који нису у цркви, и изражава се празнично славље и духовна радост током највећих празника.
Звона су на Западу ушла у употребу у 8. веку
Звона су ушла у употребу у црквама на Западу у 8. веку (према другим изворима – још у 4. веку, у граду Ноли, код епископа Павлина). За богослужење су се пре тога времена користиле дрвене или металне даске, у које су се у одређено време задавали одмерени ударци чекићем или штапом, па су се те даске називале „клепала“.
Сва звона су смештена, углавном, у посебном здању (звонику), вишем од зграде саме цркве, тако да се звоњава чује и преко удаљенијег простора. Често се постављају на кров храма или у кулу једне од купола, на улазима у храм изнад припрате, у сводовима припрате, у посебним малим зградама – звоницима, а понекад и у храму са западне стране.
У источној цркви звона су се проширила од 9.-12. века
У старозаветним временима није било звона. У првим вековима хришћанске цркве није било ни звона. У западној цркви су се појавили и проширили у 4. – 9. веку, у источној у 9. – 12. веку. У Русији су се уводила убрзо по усвајању хришћанства, али су се широко раширила од краја 16. века, а од 17. – 20. века су тако широко и чврсто ушла у црквени живот, и тако су сједињена са богослужењем Православне Цркве и са идејом руске народне побожности, и ово питање њиховог духовног и симболичког значења заслужује посебну пажњу.
Симболика звона из Старог Завета
У молитвама за освећење звона, у другом делу Требника, помиње се седам сребрних труба, које је Господ заповедио Мојсију да направи да позивају народ на жртву и молитву, на снажење храбрости војске током ратова.
Ове сребрне трубе, у које су затрубили израиљски свештеници, потресли су зидове непријатељског Јерихона, тако да не само са „умним и живим створењима“, већ и са бездушним предметима, „као Мојсијев штап и бакарна змија у пустињи“, Господ Бог има моћ да чини славна дела и чудеса „на спасење и корист верних“.
На основу тога се за освећивано звоно тражи благослов Божији да би они који га чују дању или ноћу били покренути да прослављају име Божије и окупљају се у цркви, тако да сама звоњава даје славу Богу, да би звоњава звона осветила ваздух и отерала из њега све штетне силе, да би се овим звонким ветром смириле и престале олује, град и вихорови и страшни громови и муње; да би се, најзад, чувши га, верне слуге Божје учврстиле у побожности и вери и храбро се одупрле „свим ђаволским наговорима“, побеђујући их молитвом и похвалом Богу.
Симболика звона у хришћанству
Сам Господ Исус Христос каже да ће на крају света „послати анђеле своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири вјетра, од краја до краја небеса. (Матеј 24:31). Апостол Павле говори о последњој труби која ће затрубити, о труби Божијој, током које ће се десити промена живих људи у бесмртна бића и васкрсење мртвих (1. Кор. 15, 52; 1. Сол. 4, 16 -17).
Значајно је да су у ранохришћанско доба, у 4. веку, у египатским и неким палестинским манастирима трубе коришћене у исте сврхе за које су касније коришћена звона.
У давна времена, у манастирима, дрвене, гвоздене, бакарне, па чак и камене лопатице и заковице су биле широко коришћене за призивање братије на молитву и за време богослужења да би посебно побудиле пажњу оних који се моле. Такви била и клепала прешли су у руске манастире.
Древни Устави манастира, које Црква и данас користи, састављени су пре ширења звона. Дакле, све што се у тим текстовима каже о билу и клепалу треба приписати звонарству.
Сигнал Другог доласка Христовог
И у дрвеном билу, и у звону од легуре, и у сребрној труби, најважнија заједничка ствар која их спаја и изједначава је сам звук као сигнал који одговара тајанственом усклику у поноћ: „Гле, долази младожења, изађи му у сусрет“ (Матеј . 25, 6), што прикривено приказује Други Христов долазак.
Такав сигнал није ништа друго до добра вест о Доласку Судије и Избавитеља. Звук труба, била, клепала и звона је такође јеванђеље богослужења. Стога је звоњава у Русији добила изузетно тачно име – благовест. Са ове тачке гледишта, звоњава звона за цркву и парохију или за братију манастира је слична ономе што је Јеванђеље за целу васељену, што у преводу на руски значи „добра вест“.
У богослужбеним књигама звоно се назива кампан, што је етимолошки повезано са називом римске провинције Кампаније, у којој се копао најбољи бакар за звона, и са грчко-латинским називом поља – campi и са именом цветa звончић који расте на ливадама-campanula. У свом спољашњем облику, звоно није ништа друго до преврнута здела из које као да се изливају звуци носећи Божију милост.
У источним православним земљама у 11. – 12. веку било је много противника звона под изговором да она припадају латинској цркви, али је у 12. веку уследио званичан благослов за њихову употребу у Православној цркви.
Звона у почетку нису имала стално менсто у храму
Звона у почетку нису имала стално место у храму: била су окачена у сводовима улазних двери, и унутар храмова, и у куполама, и на појединачним звоницима код храмова, и на портама, црквеним оградама, на вратима манастирског зида.
У Руској цркви су у старо доба зидани звоници за звона у виду зида са пролазним отворима у које су звона окачена. Од 14. века у Русији се јављају вишестепене куле са конусним или куполастим кровом, испод којих су била звона. Звоници су у почетку грађени одвојено од цркава. Али у архитектури 16-17 века, а затим и свуда, појавили су се храмови, изграђени заједно са звоницима, који су део храмовне зграде, чинећи са њим целину.
Овакви звоници су постављени на западној страни храма тако да се у храм улази кроз доњи спрат звоника, који у овом случају може бити предворје. Појава звоника настала је због жеље и способности стварања великих и звучних звона.
Осим тога, што је звоно више подигнуто, то се даље може чути, па се чини да је високи звоник складан самој идеји звона.
Звоник духовно може означавати планину са које је Господ проповедао Јеванђеље, и јарбол лађе, где се налази посматрач, најављујући опасност или приближавање дуго очекиваног циља путовања, и врхунац путовања земаљске историје човечанства, на којој ће затрубити Арханђелска труба, најављујући долазак Христов и почетак Вечног Живота.
Позив на молитву
Звоњење током Литургије и Јутрења позива вернике ван храма да своје молитве сједине са молитвама присутних на богослужењу. Посебна звона и звоњаве прате свечане молитве, водосвећење и верске процесије. За време поста звоњава је сведена на минимум. Уметност црквеног звона је јединствена и представља не само велики духовни феномен, већ и право ремек-дело светске културе.
