Испод радара јавности ових дана су прошле информација да је директор Јавне установе спомен-подручја Јасеновац Иво Пејаковић поднио оставку усљед нарастајућих притисака на његов рад, те да на табли на улазу у спомен подручје више не пише „Холокауст“ коју је изнио историчар Иво Голдштајн.
А управо ово потврда је снажног историјског ревизионизма у Хрватској, који се све више налази под патронатом државног апарата. Преостали Срби у Хрватској забринути су за све учесталије негативне тенденције, а историчари и стручњаци упозоравају на опасност таквих поступака.
Забринутост додатно расте након посљедњих избора, када се ХДЗ одлучио да Владу састави са ултрадесничарском опцијом „Домовински покрет“. Њихови чланови отворено су промовисали усташку идеологију, а о Јасеновцу су говорили као лажи.
Оставка директора
Дугогодишњи директор ЈУСП „Јасеновац“ Иво Јосиповић повукао се са ове функције након што је платформа „CroFact“ објавила да неки подаци на страници спомен-подручја нису тачни. Другим ријечима, ова платформа која се бави „истинитошћу информација“, оспорила је тезу да је „програм у НДХ предвиђао да се питање Срба ријеши тако што ће једна трећина бити покатоличена, трећина расељена, а трећина побијена“.
Саговорници портала Компасинфо кажу да је овакав потез морални одговор на политичке притиске који су произашли из набујалог историјског ревизионизма у хрватском друштву, те да не чуди овакав потез јер је тешко водити једну овакву установу у друштву које се никада није суочило са злочиначким карактером НДХ.
„Подсјетићу да је на могући, или чак вјероватни, ревизионистички замах након уласка Хрватске у Европску унију упозорио и Џерусалем пост 1. јула 2013. Дакле, било је јасно да су у Хрватској, током приступних преговора, из јавног простора биле потиснуте ревизионистичке тежње одређених политичких и друштвених чинилаца. Када је Хрватска постала члан Европске уније ове ове групе су добиле огроман јавни простор“, каже историчар у Центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске Драгослав Илић за Компасинфо.
Професор Елиезер Папо каже да судећи по новој табли у спомен-подручју у Јасеновцу се није десио Холокауст, него масовни злочин.
„Геноцид над Србима и над Ромима нису били споменути ни у претходној верзији натписа; верзији чије враћање зазивају либералнији хрватски грађани, а која је (заправо) била само мало више кашер него ова садашња“, каже Папо.
Смерови ревизионизма
Историчар Драгослав Илић сматра да се ревизионизам у Хрватској развија у неколико смјерова.
„Први би био онај политички у оквиру којег је, а на основу резолуција европског парламента о осуди тоталитаристичких режима, успостављен симболички континуоитет између НДХ и савремене Републике Хрватске. У овом дјелу се догађа да приликом ексхумација усташа и домобрана који су страдали током рата, на споменицима који су подигнути на мјестима њиховог укопа пише да је споменик подигнут хрватским војницима“, каже Илић.
Наводи да је интересантан примјер везан за реконструкцију дијела гробља на Мирогоју на којем су сахрањени домобрани и усташе током Другог свјетског рата, а уз њих је сахрањен и предсједних Хрватског сабора из периода НДХ, Марко Дошен. Акција реконструкције је подржана од стране Хрватског сабора, а Дошен је смјештен у низ предсједника Сабора који сеже до оног данашњег.
Сљедећа је, сматра Илић, она примитивнија варијанта која се углавном односи на Јасеновац, а ревизионистички кампању води „Удруга за истраживање троструког логора Јасеновац“.
„Они тврде да јасеновачки комплекс логора смрти није био онолико страшан колико је тврдила ‘комунистичка пропаганда’ већ да су праве страхоте у Јасеновцу настале тек након рата када су у њему ‘били заточени заробљени непријатељи комунистичког режим’. Како функционише ова група псеудоисторичара показује примјер са инситирањем на постојању позоришне трупе у јасеновачком логору“; наводи он.
Додаје да је позоришна трупа заиста постојала, али је у њиховој интерпретацији њена улога изразито пренаглашена како би било показано да су логораши имали адекватан културни садржај у логору.
„Међутим, ‘промиче’ им чињеница да је од двадесетак логораша који су чинили трупу, Јасеновац преживио само један и то случајно јер се у моменту када је Шакић издао наређење о ликвидацији трупе није нашао у Јасеновцу већ у Старој Градишци“, каже Илић.
Пејаковић жртва научног ревизионизма
Трећи смјер је научни ревизионизам, којег је најтеже лоцирати и разобличити. Према мишљењу Илића, Иво Пејаковић је жртва управо тога.
„Он функционише тако што се историчари, по правилу десне политичке орјентације, окоме на неки спорни детаљ, а затим на основу њега оспоравају комплетну утврђену слику о одређеној појави“, каже Илић.
Објашњава да је у конретно овом случају Владимир Гајгер довео у питање текст у којем је стајало да је на састанку представника власти НДХ и Трећег Рајха донесена одлука о уништењу Срба.
„Ми у суштини не знамо до у детаље о чему је разговарано на том састанку, али знамо да је Хитлер савјетовао Павелића да неко вријеме води национално нетолерантну политику. Са друге стране познато је да је план о трећинама постојао и помињао га је Миле Будак који је у систему НДХ веома високо котирао. Иако сам навод у тексту због којег је прозван менаџмент Спомен подручја Јасеновац, није до краја прецизан у појединостима, он је у основи тачан“, каже Илић.
На крају, каже да комплетна ревизионистичка клима која је у хрватском друштву наглашено присутна у посљедњој деценији довела је до тога да се НДХ сматра нормалном државом у којој су понегдје почињене неки злочини, али не и геноцид над Србима.
„Ревизионизам није специфичност Хрватске, напротив има га у свим друштвима. Специфичност Хрватске је у томе што се он постепено са маргине на којој је, из политичких разлога, био смјештен до 2013. све више помјера ка друштвеном средишту. То је опасност колико за саму Хрватску толико и за њено окружење“, закључује Илић.
Суочавање са прошлошћу
Професор Папо објашњава да је за вријеме друге Југославије суочавање са злочиначким карактером НДХ било неизводиво, јер је за сам опстанак државе и друштва било неопходно да се створи математичка равнотежа између једнаког учешћа свих југословенских народа у народно-ослободилачкој борби и једнакок учешћа презрених и однарођених „група и групица“ унутар сваког југословенског народа у злочинима на страни окупатора
„Тако су Социјалистичка Република Хрватска и Социјалистичка Република Босна и Херцеговина 27. јули славиле као Дан устанка народâ (Хрватске и Дан устанка народâ Босне и Херцеговине, као да се већ 1941. радило о устанку свих народа обију република, док се уствари радило о једном једином простору, простору Независне државе Хрватске на коме је један народ, Срби, устао против геноцидне политике једне „државе“ против свог властитог цивилног становништва“, каже Папо.
Додаје да Јевреји и Роми, нису бројали довољно висок број душа како би сами могли да подигну устанак, али су се њихови млађи и организованији припадници врло брзо придружили Народно-Ослободилачком Покрету.
„Због посебне изложености науму потпуног и свеоубухватног уништења, проценат јеврејских припадника НОП-а био је апсолутно диспропорционалан удјелу Јевреја у становништву Независне државе Хрватске“, објашњава он.
Изгубљена нада
Професор Елиезер Папо каже да је након распада СФРЈ постојала нада да ће Њемачка, као поновни главни спонзор хрватске независности наметнути својој штићеници њемачке стандарде, који су и сами били шепави, али су напредовали у директном омјеру са изумирањем генерације Нијемаца који су учествовали у Холокаусту.
„Али то се никада није десило. Са све јачом русофобијом Запада, који је све попустљивији према онима који су се борили против Руса у Другом свјетском рату (сјетимо се само срамотног стајаћег аплауза канадског парламента украјинском СС ветерану), шансе да ће се то суочавање десити у овој генерацији нису баш много веће од нуле. С друге стране (судећи по обрасцу изложеном на концу другог божанског говора у Декалогу) ако се то суочавање не деси у овом покољењу, касније ће постати излишно“; закључује Папо.
Александар Стојановић
