Питање симболā, посебно оних колективних, одувијек је било значајно за формирање једне заједнице из разлога што они представљају визуелни карактер онога који их користи.
Томе треба придодати и чињеницу да подручје данашње БиХ представља комплексан сплет низа друштвених, културолошких и духовних утицаја, па би се могло рећи да је иста ситуација са мотивом златног љиљана, познатог припадницима сва три народа који су га временом почели доживљавати другачије од његовог изворног значења.
ПИШЕ: Милена Михаљевић, мастер историје
Један од тих симбола је симбол љиљана који је својом суштином и појавом у посљедње вријеме привлачио је пажњу јавност.
До такве ситуације је дошло зато што је створен нови оквир у коме се он поима, а који се заснива на савременом тумачењу и темпоралности, односно узима се у обзир само вријеме у којем сада живимо.
Први помен љиљана срећемо у Старом и Новом завјету, као оличје чистоте, чедности, дјевичанства и Божије милости због чега је временом постао симбол Пресвете Богородице.
Симбол љиљана међу Србима
Ако томе додамо његову визуелну представу са три листа који се на горњем дијелу спајају у једну цјелину, алудирајући на Свету Тројицу, чини се да је неупитан дубоко религиозан хришћаски карактер овог симбола.
Иако је једно вријеме истицана теза о његовој арапској провенијенцији, ипак је у свјетској науци доказано да је његова употреба на новцу појединих арапских владара настала под западним хришћанским утицајима.
Са ширењем хришћанства симбол љиљана је почео да се шири и у српским средњовјековним земљама. Тако га проналазимо код Немањића, на печатима деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, али је свакако најпознатији онај на грбу краља Стефана Твртка I Котроманића, преко којег је и остао запамћен као симбол ове династије.
Злоупотреба
Иако је јасно да је ријеч о симболу који на овим просторима припада српској културно-историјској башитини, он је на одређен начин злоупотребљен у посљедњој фази обликовања бошњачке нације.
Заправо, они су још од 1991. године преко овог симбола хтјели да се идентификују са средњовјековном босанском државом. Сматрали су да ће повезивањем становништва око новог колективног симбола успјети уједно да им усаде традицију коју су почели прилагођавати потребама стварања синтетичке бошњачке нације.
Инсистирајући на наведеном, они који су од стране муслиманског/бошњачког руководства били задужени за рјешавање обиљежја у почетку су хтјели да искористе визуелну представу грба и печата краља Стефана Твртка I Котроманића под крилатицом да је најпогоднија јер персонификује суживот свих народа на територији БиХ.
Међутим, одмах по проглашењу тзв. Републике БиХ је постало јасно да је у питању обична флоскула јер су од почетка рата Србе и Хрвате повезивали са другим националним симболима, док су љиљан истицали као сопствено обиљежје
Због наведеног је грб Стефана Твртка I Котроманића, са ситним измјенама у боји, прихваћен као грб тзв. Републике БиХ, док је његова представа на бијелој подлози усвојена је као застава. Да су овај симбол хтјели искључиво да вежу за себе, најбоље свједочи чињеница да је он био носећи елемент у готово свим војничким обиљежјима и номинацијама тзв. АРБиХ.
Јесу ли Срби занемарили поријекло љиљана
У тренутку када су на сједници Скупштине СР БиХ од 27. фебруара 1991. године посланици Странке демократске акције покренули иницијативу за промјену обиљежја, још увијек нису постојали приједлози грба који су подразумијевали симбол љиљана.
Само се спомињало да се стилизује неки од оних који су употребљавани у средњовјековној босанској држави, тако да не можемо рећи да су српски посланици у овом тијелу били против тог мотива.
Касније, када је Стручна подгрупа, задужена од стране Скупштине СР БиХ, предложила своја рјешења која су подразумијевала грб дистатије Котроманића са одређеним измјенама, она никада нису ушла у уставну процедуру због избијања рата па не можемо са сигурношћу тврдити какав став би имали према њима.
С друге стране, по проглашењу Републике Српског народа у БиХ 9. јануара 1992. године, пред српским посланицима су се нашли озбиљни задаци који су подразумијевали доношење многих одлука везаних за њен опстанак.
Такође, треба имати у виду да су српски посланици коначно изабрали привремена рјешења државних симбола у августу 1992. године, која су подразумијевала грб Немањића и заставу црвено-плаво-бијеле боје. Дакле, они су то учинили касније него што је тзв. Републике БиХ, односно тзв. АРБиХ, усвојила своја. Могуће да је и то утицало на њихову одлуку да мотиве са грба Котроманића не укључе у своја обиљежја, јер би тиме на одређени начин могли збунити становништво
Недостатак свијести о поријеклу симбола
Почетком деведесетих, изузимајући спорадичне примјере који су излазили из пера српске академске заједнице, указујући на то да је династија Котроманића имала српски предзнак, већина становништва није имала јасно изграђену свијест о томе, а камоли да симбол љиљана треба да доживљава као нешто себи блиско.
У симболичком смислу Срби су се окретали ка интегралистичком, идентификујући се са елементима који су указивали на јединство српског националног корпуса. У овом случају без сумње то је био грб Немањића, који је изабран за званично обиљежје јер је становништву био близак, а и симболизовао је једниство.
С друге стране, Муслимани/Бошњаци су покушавали да покажу етничку посебност, бирајући оне симболе који би указивали на њихов континуитет на територији БиХ, без обзира што су се служили методама фалсификовања историјских чињеница.
Такође, томе треба придодати и чињеницу да је у периоду од 1992. до 1995. године љиљан био главни симбол тзв. АРБиХ, што је додатно усложило њихов однос према овом симболу.
Појављује се као симбол и међу Србима
Међутим, љиљан није у потпуности био занемарен од стране Срба, па се нашао као симбол одбране Добоја у мају 1992. године, а 1994. године усвојен је као носећи елемент грба те општине.
Такође, нашао је своје мјесто и на првој серији динара коју је издала Народна банка Српске Републике БиХ као званичну валуту, као и у ознакама појединих једница Војске Републике Српске.
Али и поред тога, могло би се рећи да је дошло до занемаривања овог симбола из српске историје, па иако се налази на грбу Србије и амблему Републике Српске добар дио српског становништва га у контексту симболике и даље везује за тзв. АРБиХ.
Идентитетски инжењеринг
Преко симбола љиљана сусрећемо сеса ссвојеврсним историјско-идентитетским инжењерингом који је имао за циљ да произведе непостојећи историјски континуитет и промовише синтетичку бошњачку нацију.
Иако у званичним обиљежјима овај симбол није више у употреби, често смо свједоци одржавања манифестација на којима се у различитим облицима он истиче са тенденцијом да укаже на јединство бошњачке заједнице, како у ратном периоду, тако и данас.
У питању је јасан показатељ једне врсте трансформације љиљана као колективног симбола коју Бошњаци, уз помоћ политика, покушавају да спроведу, како би омогућили његово трајање и у послијератном периоду.
Севдалинка
Да се на моменат одвојимо од ове теме, па да укажемо и на друге сличне тенденције.
Одличан примјер симболичког инжењеринга, поред љиљана, представља и севдалинка. Настала у градској средини коју је у османском периоду чинило муслиманско становништво, па је као таква у периоду настанка националних идеологија она сматрана муслиманским музичким изразом.
Са друге стране не треба занемарити да је комплетно насљеђе севдалинке сачувано на српском језику, те је није могуће издвојити из српског културног насљеђа. Оба становишта имају упориште у историјском реалитету.
Проблем је настао када су инжењери националне свијести почели присвајати ауторски рад Драгише Недовића.
Наиме, након Другог свјетског рата, Химзо Половина је снимио Недовићеву пјесму „У лијепом старом граду Вишеграду“, али је из ње избацио стихове који гласе:
„Устај, испрати ме морам да путујем / У Србију идем своме родном крају / За тобом ћу Кико вјечно да тугујем / Јер сам тебе драга оставио младу.ˮ
Иако је Недовић најавио тужбу због крађе пјесме и промјене садржаја, мјешањем представника ондашње власти спор је изглађен тако што је Половина приликом другог издања пјесме као аутора потписао Недовића, али „спорнаˮ строфа није враћена.
Ова епизода нам открива да предмет инжењеринга нису представљали само непосредни политички симболи већ и љубавна балада која се налазила на маргини политичких дешавања у периоду формирања муслиманске, односно бошњачке нације.
