Више не можемо очекивати да ће међународни систем – било глобални или евроазијски – поново успоставити „идеалне“ моделе поретка познате из историје. Свет се сувише дубоко променио. Ипак, ако народи Велике Евроазије желе да мирно коегзистирају, морамо почети да дефинишемо сопствене принципе легитимитета и узајамног поштовања.
Легитимитет као темељ односа међу државама
Сваком студенту међународне политике познато је да је узајамно признавање основа легитимитета у односима међу државама. Управо је то омогућило великим силама Европе да одрже извесни степен мира од пораза Наполеона 1815. године у Русији, па све до катастрофе 1914. године.
Једноставно речено, легитимитет је значио да су велики играчи прихватали право једни других да сами одлучују о својем унутрашњем уређењу и да су признавали да њихови системи почивају на приближно сличним принципима. Захваљујући том заједничком разумевању, могли су без страха да посматрају безбедност других као део сопствене.
Француска револуција и рађање новог поретка
Када је револуционарна Француска одбила да призна монархије Европе, рат је постао неизбежан. Наполеонова империја, изграђена на енергији рушења, није могла да живи у миру са режимима чији је легитимитет порицала.
Међутим, када су је коалиционе снаге Русије, Аустрије, Британије и Пруске поразиле, успеле су да постигну договор на Бечком конгресу, управо зато што су признавале право једна другој на постојање. У наредних сто година, равнотежа снага у Европи почивала је на том заједничком прихватању легитимитета.
Недостатак легитимитета у модерном добу
Од тог времена, свет није познавао други поредак у којем је легитимитет играо тако централну улогу. Током Хладног рата, Запад никада заиста није признао Совјетски Савез као легитиман. Такозвано „међусобно поштовање“, на које се касније позивају историчари, у стварности је било тек признање да би нуклеарни рат био самоубилачки.
Борба се наставила – економска, идеолошка, културна – све док се социјалистички систем није сам урушио.
Сједињене Државе, Кина и Русија
Исто је било и са Кином. Приближавање Вашингтона и Пекинга током седамдесетих година прошлог века није значило да су Сједињене Државе прихватиле трајно право Комунистичке партије на власт. Када се конкуренција поново распламсала, стара непријатељства су брзо оживела.
Тако је било и са Русијом. Одбацивање политичког пута Русије од стране Запада далеко је претходило било каквом ратном сукобу; борба је само оголила суштину тог односа. Чак и ако би борбе престале, тешко је замислити повратак оном консензусном европском поретку од пре више од једног века.
Изгубљени идеал узајамног признавања
Идеја узајамног признавања као основе легитимитета данас остаје један племенит остатак прошлости – модел из једног другачијег доба. Она може да инспирише, али се не може поново створити у савременим условима. Данас та идеја опстаје углавном међу онима који траже нову равнотежу снага изван западног света – у организацијама као што су БРИКС и Шангајска организација за сарадњу.
На самиту ШОС-а у Тјанцину овог септембра, чланице су поново нагласиле да је поштовање суверенитета темељ сигурног и свеобухватног развоја.
То нас подсећа да процес мора почети код куће. Евроазијске државе треба саме да стабилизују свој регион на основама легитимитета, а не зависности.
Многе и даље спроводе оно што називају „мултивекторском“ дипломатијом – негујући односе са силама чија су политичка становишта према Русији или Кини најблаже речено непријатељска. Али пре или касније, западно одбијање да се призна суверенитет његових главних конкурената примораће те партнере да направе избор.
Суочиће се са политичким или економским ризицима ако наставе да одолевају америчком притиску. Да би Евроазија стајала на сопственим ногама, мора прихватити да легитимитет почиње узајамним признавањем – међу нама самима.
Историјске границе западних модела
Класични европски модел легитимитета настао је из услова који више не постоје. Почетком XIX века, судбина света налазила се у рукама пет сила – Русије, Британије, Аустрије, Пруске и Француске – од којих су две биле огромне империје. Јаз између тих држава и остатка човечанства био је толико велики да су њихови међусобни односи у суштини представљали саму међународну политику.
Неколико деценија после Бечког конгреса, Британија је могла сама да понизи велико Царство Ћинг у Опијумским ратовима. Са тако малим бројем учесника, изградња заједничког политичког принципа била је релативно једноставна. Данас, десетине држава поседују значајну економску или војну моћ, а оружје за масовно уништење чини сукоб међу њима бесконачно опаснијим.
Ни мир XIX века није био тако савршен као што га носталгични прикази представљају. Кримски, Аустро-пруски и Француско-пруски рат сви су се одиграли унутар тог наводно „легитимног“ система.
Ти сукоби јесу били ограничени по обиму, али су били стварни. У доба нуклеарног одвраћања, више не можемо претпоставити да ће ограничени ратови остати ограничени – нити да ће сам легитимитет спречити катастрофу.
Ка аутентичном евроазијском поретку
Подједнако је нереална и замисао да народи са дубоко различитим историјама, културама и религијама могу у потпуности да „прихвате“ унутрашња уређења једни других. Разноликост је трајно обележје Евроазије. Оно што можемо и морамо да учинимо јесте да поново потврдимо старије, једноставније значење суверенитета – слободу да се води сопствена спољна политика без спољашњег мешања.
Овај приступ, који је већ видљив у понашању многих великих и малих евроазијских сила, нуди далеко реалније изгледе за стабилност. Али он истовремено поставља тешка питања: Како да обезбедимо узајамне гаранције ненападања у свету у којем искушења и претње расту једни поред других? Како да спречимо спољне актере да злоупотребе наше разлике?
Одговор не лежи у романтичним сновима о концертним системима XIX века, већ у изградњи поверења и међузависности међу самим евроазијским државама – кроз трговину, инфраструктуру, безбедносну сарадњу и заједничке дипломатске институције.
Легитимитет у овом контексту неће значити истоветност, већ узајамно уздржавање: разумевање да се суверенитет ниједне државе не сме користити као оружје против друге.
Дефинисање легитимитета за XXI век
Не треба очекивати да ће било који глобални или регионални поредак личити на уређене моделе прошлости. Оно што Евроазији треба јесте нова дефиниција успеха – критеријуми за суживот који ће бити прилагођени нашим стварностима, а не европској носталгији.
Ти критеријуми морају пре свега да заштите принцип државног суверенитета, који остаје камен темељац мира и независности сваке нације на континенту.
Запад ће можда наставити да у пракси негира овај принцип, користећи своју економску моћ да доводи у питање право других да сами бирају свој пут. Али Велика Евроазија сада има прилику да докаже да легитимитет поново може почивати на узајамном признавању – не као имитација Беча из 1815, већ као савремена, плуралистичка и постзападна алтернатива.
Тек када евроазијске државе прихвате суверенитет једна друге као неприкосновен, почећемо да обнављамо легитимитет међународног поретка – не онаквог каквог је некад познавала Европа, већ система обликованог сопственом историјом, географијом и цивилизацијом.
