Прича о првом позоришту почела је у Крагујевцу, престоници Кнежевине Србије од 1818. до 1840. године. Кнез Милош је основао прве грађанске институције, а међу њима, заједно с Јоакимом Вујићем, и прво позориште – Књажевско-српски театар. Кнез Милош и кнез Михаило, владари из династије Обреновић, покровитељи су и оснивачи првих позоришта у Србији 19. века. За њих је то био симбол личног и националног престижа и институција чији су значај добро разумели. Причу о позоришту започео је кнез Милош у својој престоници Крагујевцу оснивањем Књажевско-српског театра (1835–1836), првог (дворског) позориштa у Кнежевини Србији.
Репрезентативна поставка „Династија Обреновић и позориште: између славе и трагедије”, на којој је студиозно истрајавала ауторка Биљана Остојић, виша кустоскиња, а која је управо утемељена у Музеју позоришне уметности Србије подсећа на историјски период особен по много чему у бурној прошлости нашег поднебља. И на нераскидиву везу династије Обреновић и позоришта.
Изложба „Династија Обреновић и позориште” посвећена је разнородним везама владарске породице Обреновић и српског позоришта. С једне стране, кнез Милош и кнез Михаило су у 19. веку били покровитељи и оснивачи првих позоришта у Кнежевини. Кнез Милош је по одвајању Србије из Османског царства основао прве грађанске институције. Поред осталог, омогућио је Јоакиму Вујићу покретање Књажевско-српског театра у Крагујевцу. Рад театра био је краткотрајан (почетком 1835. и поново почетком 1836), представе су изводили дилентанти, а позориште је имало карактер „дворског”, јер су публику чинили кнез са својом свитом и понеки Крагујевчани које би кнез позвао.
Ускоро Београд постаје престоница, па се напори за оснивање позоришта и успостављање његове континуиране делатности преносе у главни град. Од 1841. до 1868. позоришни живот је више пута почињао и прекидао се: на импровизованим сценама у царинарници, угоститељским објектима, пивари, купалишту, наступале су аматерске и професионалне трупе. Сада су то народна позоришта, публику чине грађани чија жеља за сталним позориштем непрекидно расте.
– Везе владарске породице и театра видљиве су и у драмској и позоришној уметности, где су представљани као слављени или трагични јунаци. Прича о првом позоришту почела је у Крагујевцу, престоници Кнежевине Србије од 1818. до 1840. Кнез Милош, вођа Другог српског устанка, основао је прве грађанске институције, а међу њима, заједно с Јоакимом Вујићем, и прво позориште – Књажевско-српски театар. Као покровитељ подухвата, а по угледу на друге театре при двору, желео је позориште које ће превасходно радити у свечарским тренуцима, као што су Сретењска скупштина, приспеће топова из Цариграда, његове личне прославе – каже Биљана Остојић и додаје да је кнезу било важно да забави себе и одабрану публику: „Вазда волео да му се свира и пева.” Позориште је радило од 1835. до 1836. За седам представа постоје поуздани датуми премијера, о чему сведочи писање „Новина србских”. Иако је театар кратко трајао и извођења била на дилентантском нивоу, био је то важан датум у историји позоришта, основаног по одлуци владара као прво придворно (државно) позориште са сопственом сценом, директором, особљем, оркестром, хором, глумцима аматерима и представама.
Време владавине кнеза Михаила од 1860. до 1868. историчари оцењују као буђење националног и културног полета. Страст с којом је ушао у остварење великог државног пројекта, изградњу и оснивање Народног позоришта последица је његове жеље да Србија има европску институцију, која ће представљати њену културу и бити потврда националног идентитета.
Гостовање Српског народног позоришта 1867. убрзало је његову одлуку. Половином јануара 1868. почеле су припреме за изградњу здања на Стамбол-капији. Кнез Михаило је био спреман да позориште подигне о свом трошку. После другог гостовања Српског народног позоришта (од септембра 1867. до средине јануара 1868), после представе 5. новембра, у разговору са Јованом Ђорђевићем, управником гостујуће трупе, кнез Михаило изговара судбоносне речи: „Сазидаћемо ми вама театар за себе, па ћете бити сасвим задовољни.” У том смислу, он за изградњу сталног позоришног здања уступа плац код некадашње Стамбол-капије, а за управника позива искусног Ђорђевића, који већ током лета 1868. формира ансамбл и у јесен почиње прва сезона Народног позоришта у Београду, у гостионици „Енглеска краљица”.
Прву позоришну зграду кнез није дочекао: после атентата у Топчидеру (26. маја 1868), Намесништво, Позоришни одбор и нови управник настављају припреме за градњу и 18. августа 1868. малолетни кнез Милан Обреновић је свечано положио Споменицу у камен темељац Народног позоришта. На опште одушевљење, зграда је свечано отворена већ 30. октобра 1869. представом „Посмртна слава кнеза Михаила” по комаду Ђорђа Малетића. С друге стране, чланови династије Обреновић се често јављају као јунаци драмских комада и позоришних представа. Актуелна поставка „Династија Обреновић и позориште” обрађује позоришне представе у којима се – на разне начине и у различитим контекстима – појављују или помињу кнез Милош, кнез Михаило, краљ Милан, краљ Александар и остали чланови владарске породице Обреновић, чија судбина још увек инспирише уметнике, а њихово присуство на сцени и данас сведочи о неугаслом интересовању публике за ову династију.
Тешко је утврдити тачан број написаних драма и изведених представа које се баве Топчидерском катастрофом. И трагичан завршетак владавине династије Обреновић, Мајски преврат 1903, у коме су масакрирани краљ Александар и краљица Драга, мотив је за најразличитија идеолошко-вредносна ауторска виђења у драми и позоришту.
За позориште 19. века улога династије Обреновић била је, рекло би се, пресудна. Представе су извођене у пригодним приликама, драмски текстови су наручивани поводом обележавања јубилеја – годишњице почетка устанка, ступања на престо, венчања и других династичких, породичних, свечарско-слављеничких догађаја. У 20. и 21. веку кроз жанровско богатство: од монодрама, дуодрама, камерних извођења, великих ансамбл представа, мјузикала, у институционалним и приватним позориштима, као независне продукције, показује се неугасли интерес за Обреновиће.
Династија Обреновић, коју многи историчари сматрају једном од најважнијих у историји Србије, владала је само 72 године, а њихово материјално и духовно наслеђе обележило је Србију 19. века. И важну историју позоришта и драме.
Везе Династије Обреновић и позоришта видљиве су и комплексне. С једне стране, као оснивачи и покровитељи позоришта, али и као драмски јунаци позоришних комада: кнез Милош, кнегиња Љубица, кнез Михаило, краљ Милан, краљ Александар, краљица Драга и на посредан начин остали чланови и савременици ове владарске породице. И Музеј позоришне уметности Србије налази се у кући из 1836, саграђеној у време владавине кнеза Милоша, у улици која носи име по његовом рођеном брату – Господару Јеврему.
Својом личношћу, начином владавине и животним одлукама, кнез Михаило (1823, Крагујевац – 1868, Београд) створио је најдубље, суштинске везе: важне за историју позоришта и драме.
Непресушна инспирација
Кнез Милош је познавао добро свога сина када је, на самрти, Анастасу Јовановићу, управитељу двора, фотографу и Михаиловом пријатељу, у аманет оставио: „Чувај ми Мијаила. Слаб је са своје доброте, па зло не препознаје.” Испоставиће се да су ове речи биле пророчке. Кнез Михаило је на престолу наследио прерано преминулог брата Милана. Као веома млад владао је кратко, од 1839. до 1842. Под утицајем Уставобранитеља морао је да напусти престо и земљу. Вратио се у Србију са 37 година и започео другу, осмогодишњу владавину (1860–1868). У „изгнанству” је Михаило стицао искуство европског живота, путовао је, учио језике, оженио се мађарском племкињом Јулијом Хуњади, с којом није имао потомства. Иако се он томе противио, лични живот кнеза Михаила био је јавни, лични проблеми били су и политички и умногоме су одредили његову судбину и судбину Србије. Непресушна инспирација за драмску и позоришну уметност. За разлику од кнеза Милоша, чију су владавину у позоришним предствљањима (претерано) славили или критиковали (карикирали), у случају кнеза Михаила, његов лични (емотивни) живот и трагична судбина, пуни мистерија и недоречености за драматичаре и позориште тематски су привлачнији и инспиративнији.
Династија Обреновић је имала велике пријатеље и велике непријатеље. За само седамдесет две године владавине њихово материјално и духовно наслеђе обележило је Србију 19. века. И за нас важну историју позоришта и драме.
