НАТО православљу је јасно да своје ставове не може до краја прогурати у условима у којима Црква има своје историјско и светоотачко утемељење, зато што су њихови ставови толико у супротности са светим оцима да је немогуће да их надогради на историјско искуство Цркве.
Зато прибјегавају једном веома лукавом плану: тај план је недавно артикулисао и један професор теологије, сматрајући да Црква пати од окошталости због наслаганог историјског искуства. Ићи напријед је по њему је немогуће без “поништења претходних ставова и сагледавања “истине” која јесте Царство Божије”, које по аутору очигледно није вјечно и непоролазно, него се стално прилагођава новим трендовима, а ексклузивно право на тумачење његових тренутних ставова вјероватно има само турски патријарх.
Тврдња да се Црква више не може темељити у историји него да се мора усклађивати са временом и да се њени ранији ставови неминовно морају поништавати, имплицира на то да Ријечи Светог Писма како је Христос исти јуче и данас (Јев 13:8) и како ће Небо и земља проћи, а ријечи Његове неће проћи (21:33) нису истините.
Такође, имплицира се да Христос еволуира и усавршава своје ставове, а та импликација директно пориче Христову Божанску природу. Будући да је Христу потребно усавршавање, очигледно је да по њима Он није савршен.
Ова импликација још више пориче Божанство Светога Духа, који је очигледно направио грешке кроз историју, просијавајући кроз одређене Свете Оце и Саборе, објављујући Цркви њихову светост и њихову истинитост.
Увијек прогресивно “Царство Божије” треба да служи као борбени аргумент који ће ставити тачку на сваку расправу и примједбу како нешто није у Духу Светих отаца. Одговор на такву примједбу ће све чешће бити али јесте у духу “Царства Божијег”.
Тако је вјероватно у “Духу Царства Божијег” и одлука турског патријарха ексклузивног портпарола “Царства Божијег” да благослови пребијање и истеривање и хапшење монаха из Кијево Печерске Лавре и уступање храмова нацистима, који ће у њима да организију конференције о томе како да побију и протерају и онај остатак православних хришћана који је преживио прогоне до сада.
Постпатристичко Богословње (како је један наш епископ са правом назвао овај идеолошки покрет) са својим прогресивистичким и еволуционистичким схватањем откровења, неминовно води ка томе да се антихристу, који ће доћи на крају времена да превари све народе, бити приписани епитети пуноће откровења и краја прогреса и крајњег тумача и испунитеља “Царства Божијег”.
Јерес прогресивистичког откровења већ је довела многе протестантске и одређене римокатоличке кругове до таквог изопачења, да је у њима немогуће препознати било какве остатке светописамских елемената, а о традицији и да не говоримо. Већ су се потпуно изобличили у неопаганску содомску религију, коју они сматрају новом етапом у еволуцији “цркве”, која има ауторитет и моћ да преправи и потре све претходне.
