Приштинска „Коха“ објавила је у преводу Скендера Љатифија исечак из књиге француског монаха Венсана Мињоа „Историја Отоманске империје“ из 1771. године, у коме се наводи да је цара Мурата на Косову пољу, на Видовдан 1389. године, у ствари убио рањени Албанац, „који је сабрао сав свој инат и насмрт ударио султана Мурата“, као и да су Руси још у 18. веку сазнали да је убица Мурата – косовски Албанац!
„Коха“, у преводу са албанског портала „Коссев“, наводи да је извор овог изузетног историјског открића, монах Венсан Мињо, рођен у Паризу између 1725. и 1730. године, да је био унук чувеног филозофа Волтера са којим је „био у одличним односима“, као и да је у делу „Хистоире де л’Емпире Оттоман“ изнео детаље из Косовске битке, „јасно истичући да је султана Мурата убио млади Албанац“.
Како је објавила „Коха“, о припремној фази Косовске битке, Венсан Мињо је писао „да је, да би се супротставила напредовању Османлија, уједињена војска балканских народа састављена, између осталих, од Албанаца који им се, према њему, нису потчинила до тада, а нешто касније Власи, Мађари, Далматинци, Трибали, стављени под команду кнеза Лазара од Србије, била одлучна да зауставе османлијско напредовање“.
„С друге стране, није изостао ни одговор султана Амурата Првог, који се одмах ставио на чело својих трупа, борећи се против Конфедерације балканских војски на равницама Косова“, пренела је „Коха“.
Портал „Коссев“ на овом месту констатује да у исечку који „Коха“ објављује са француског, тачан превод гласи: „Да би се супротставио напретку Османлија, Лазар, кнез Србије, саставио је војску од Влаха, Мађара, Далмара, Трибала и оних међу Албанцима који нису били потчињени.“
Следи и опис убиства султана Мурта по виђењу Венсанта Мињоа, а у преводу који са француског објављује „Коха“:
„Када се веровало да је победа извесна, Амурат је сишао са коња и зачуђено ходао по бојном пољу. Приметио је да су скоро сви лешеви непријатеља били голобради дечаци. Овом приликом, генерал каратинске војске рекао је султану да су балкански ратници млади и неожењени, а да су се усудили да приђу мачу муслимана! Док је генерал још говорио, рањени Албанац, који је загризао земљу (прашину) у његовој близини, скупио је сву своју снагу, тачније сав свој инат, да удари султана, којег је препознао по величанствености оружја и дубоком поштовању које су следбеници исказивали према њему. Албански убица је раскомадан на лицу места, док је султан окружен војсковођама, који су искрено проклињали ову крваву победу, преминуо после два сата…“
За разлику од дела текста „Кохе“ у којем у цитату стоји да је „албански убица раскомадан на лицу места“, у приложеном исечку на француском, констатује даље „Коссев“, заправо пише да је „несрећник раскомадан на лицу места“.
У тексту „Кохе“ на крају се констатује да „иако француски игуман Венсан Мињо у својој књизи ‘Хистоире де л’Емпире Оттоман’, објављеној 1771. године у Паризу, поименично не спомиње Албанца који је убио султана Мурата“, захваљујући његовој књизи која је преведена на руски, са насловом „Историја турецкаа сочиненаа Абатом Минотом“, објављена у Санкт Петербургу 1789. године, „чак је и тадашње руско мњење сазнало да је убица султана био косовски Албанац“, „иако се у руској књижевности неколико година касније његово име писало као „Миљези Корбила“, „Миљош Обиља“, „Миљош Кобиљева“, „Миљош Обиљева“, итд.
Албански историографи раније су, у серији бриљантних открића, иначе, објавили да су Немањићи у ствари „потомци албанске фамилије Нимани“, како је „Карађорђе чистокрвни Албанац“, како је „Милош Обилић био у ствари албански витез“ и како је амблем двоглавог орла на светом трону у манастиру Дечани „јасно обележје Албаније“.
Ова открића већ су постала „класици“ историјске науке међу Албанцима на Косову и Метохији.
