Ниче и Достојевски су наши савременици, иако су обојица већ у гробу. Ниче је у гробу од пре десет, а Достојевски од пре тридесет година. Они су наши, дакле, и темпорално као што су наши и духовно, идејно, писао је Свети Владика Николај Жички.
Не називам их нашим зато што су наши духовни вође или што смо ми њихови ученици и следбеници; не, већ зато што су они најизразитији представници духовних тежњи и настројења наше епохе. Оба су песници – мислиоци, мада ни један од њих није ни песник ни мислилац у обичном, конвенционалном смислу те речи. Они су, као песници и мислиоци, револуционари.
Створили су посебан стил, посебне књижевне форме, с посебним садржајем. Стил, облик и садржај њихове поезије представљају револуцију у европској и руској литератури најновијег времена. Као мислиоци, Ниче и Достојевски нису метафизичари, већ етичари, тј. одређивачи моралних вредности, творци нових моралних идеала. Ничеов идеал је надчовек, а Достојевског идеал – свечовек.
Дубинска анализа идеала
Погледајмо поближе ова два идеала. Ниче издиже свој идеал потпуно ван оквира морала. Његов идеал није добар човек, већ јак човек. У „Генеалогији морала“, Ниче приде изразу bonus (добар) значење ратоборан, како је то првобитно имало у старом Риму.
Добар човек је опште усвојени морални идеал, а добар је онај ко се што свесније и скрупулозније покорава опште признатим моралним законима. Јак човек, с друге стране, не само да не означава савест и скрупулозност у вези с опште признатим моралним законима, већ, напротив, апсолутно презире и игнорише исте. Што је веће презрење овог јаког човека према моралним законима људског друштва, то он више заслужује назив надчовека – то је ближе идеалу.
Негање морала
Надчовек садржи три негације: негацију морала, негацију људи и негацију себе. Негира морал зато што се помоћу морала држе у животу „многи-премноги“, који су се толико намножили да су постали „земљина болест“, да земља од тога заудара.
Морал за надчовека није ништа друго до одбрана и заштита оних премногих који немају своје личне снаге да се бране и штите. Морал је ограничење личне моћи и сузбијање „воље за моћ“.
Речју, надчовек је против морала, јер је морал против надчовека; надчовек негира морал зато што морал негира њега.
Надчовек негира, даље, и људе. Треба људе савладати и прегазити, јер они нису циљ, но само средство живота на земљи. Они су средство, мост којим се долази до надчовека. Људи су бројна величина, бројна снага, чије одржање гарантује морал. Ту бројну величину треба савладати и прегазити, јер она није у самој ствари никаква величина, која импонује.
Величина која импонује то је јединица, једна моћна и снажна јединица. Велики је онај човек, који у односу према другим људима пројављује моћ, а не љубав. Велики је онај, ко негира све људе испод себе и око себе.
Надчовек негира, најзад, и самога себе. Заратустра жели да сваки дан самога себе савлађује и преживљује, тј. да негира себе сваког дана, да би се тако стално уздизао над самим собом. Надчовек нарочито непоштедно негира себе, када хоће да у себи негира човека, када примети код себе „слабост“, тј. наклоност ка људима, љубав или сажаљење према људима и жељу за људима и њиховим друштвом.
Данашњи морал је робовски морал
Ниче одриче владајући морал, морал љубави и правде, као штетан по моћне људе и као наметнут од немоћнијих моћнијима. Није овај данашњи, европски морал владао увек у свету. Данашњи, европски морал, јесте „робовски морал“, који је ступио у живот, када је унижен и срушен један бољи морал – „господарски морал“.
Овај господарски морал постојао је у старо време, код „отмених раса“, у које Ниче убраја свет Хомерових песама, германских Нибелунга, скандинавских викинга и стари Рим – Рим на првом и најистакнутијем месту. Тај морал није заборављао основни душевни тон отмених раса.
А овај основни тон душе њихове сачињавала је „blonde Bestie“, риђа бестија, вечно жудна „плена и победе“. Ниче хоће да каже да су те старе отмене расе живеле животом пунијим и слободнијим, јер су њихови природни инстинкти, по Ничеовом мишљењу, били далеко јачи и опредељенији него код неотмених, некултурних раса.
Рим и Јудеја
Силну и неодољиву „вољу за моћ“ имали су стари Римљани – вољу за борбу и победу, за покорење слабијих и владу над слабијим. Њихов инстинкт за господарством над другим народима кроз целу њихову историју остао је снажан и нестешњен.
Реакција против њиховог господарског морала појавила се у једној од провинција римских – у Јудеји, с проповедју о „робовском моралу“. Робовски морал постојао је код Јевреја и у Старом завету, пре Христа. То је био морал малих људи, којих је било много, морал милосрђа и уступака и самоограничења и самоуништења моћи.
У Риму је живела једна господарска раса, у Јудеји једна робовска раса. С Јеврејима почиње „устанак робова“ у моралу. Тај устанак је циљао ослабљење и уништење господарског морала „отмених раса“.
Отуда Рим и Јудеја представљају две противположности. Дух римски и дух јеврејски два су сасвим супротна духа. Борба између та два духа, или, другим речима, борба између Рима и Јудеје – то је историја света до сад.
Господари су водили борбу у име свога природног права, тј. у име своје моћи, робови су водили борбу у име милосрђа и у име своје трансцендентне, надземаљске, надприродне правде. Робови су победили господаре, Јудеја је ликовала над Римом.
Пораз господског морала
Последња пак и одсудна победа робова над господарима дошла је с Христом. Христос је само распламтео и фанатизирао устанак робова, давши му нове хране. Христова црква, која се потом организовала, имала је само један циљ: уништење господарског морала у свету.
Она је у тријумфу ходила томе своме циљу, иако су Римљани водили у почетку очајну борбу против ње. То је, по Ничеу, била борба отмених људи са народом или робовима или стадом.
Мали и немоћни људи организовали су се против великих и моћних. Својим бројем и својим фанатизмом победили су они први. На место Рима императорског дошао је Рим плебејски; на место мача, који је дотле симболизовао сав морал, дошла је маслинова гранчица.
Пораз господарског морала убрзо је престао бити несрећом самих Римљана; он се ускоро распростро по целоме свету. Аријски народи, још некултивисане Европе, који су живели у шумама око Рајне и Дунава, својим дивним господарским моралом, хранећи „die blonde Bestie“ у себи до презасићености, положили су најзад своје крваво оружје пред крстом, усвојили су робовски морал и почели су укроћавати своју „риђу бестију“.
Појам добра и зла
Цела Европа, а за њом и цео свет, је поклекнуо пред крстом и тиме ступио у заверу против господарског морала.
Тако се завршила најстраховитија борба у историји света, борба о превласт између два морала, морала господарског и морала робовског. Народ је победио своје господаре и санкционисао свој морал.
Појам о добру и злу тако се изменио у целоме културноме свету. Појам „добар“ не значи више храбар и ратоборан, као што је значио у почетку, но послушан и мирољубив и кротак. Појам „морал“ значио је некад моћ, данас пак он значи слабост.
Човек, који је некад био величанствени и крвави дивљи звер, у време господарског морала, постао је данас једна питома, једна обична, домаћа животиња. Лав је укроћен и обраћен у јагње. Врлина осветољубља обратила се у свој контраст, у врлину неосветољубља.
Човек „црв“, који пузи, који опрашта, који се не свети, који се жртвује за друге, који се уздржава, који трпи, истакнут је данас као „Ziel und Spitze“; такав човек постао је данас „смисао историје“. Данашњи живот човечанства и сва данашња култура, првенствено култура европска, тежи све више потпуном достигнућу таквога циља и остварењу таквога смисла историје.
„Коб Европе“
Сва савремена европска култура тежи да човека учини бољим. „И нема сумње, човек постаје све бољи“, мисли Ниче. И по њему баш „у овоме лежи коб Европе“, јер бољи у смислу савременом, европском и културном значи „утанчанији“, „добродушнији“, „паметнији“, „удобнији“, „медиокритетнији“, „равнодушнији“, „кинескији“, „хришћанскији“.
Ниче је у очајању, што види, да савремени човек постаје све бољи и бољи у овоме смислу. И у очајању своме напада он фуриозно све оне, који одобравају и подржавају постојећи ток ствари заједно са плебејским, робовским моралом. Он напада нарочито хришћанску цркву, као организацију робовског морала par excellence.
Он напада енглеске философе и моралисте, који су својим системима оправдали плебеизам у историји и у моралу. Беркли и Спенсер изложени су нападима Ничеовим више но остали, јер они су више но остали били адвокати мрскога му плебеизма.
„Устанак робова“
Ниче напада савремену демократију и социјализам као монструм, који је тобож дошао у сукоб са хришћанском црквом, но који у ствари иде још даље од ове у уништењу господарског морала и у плебеизирању и вулгализирању света.
Хришћанска црква имала је бар једнога човека са господарским моралом, папу Борџију, који је погазио сав хришћански морал, демократија пак није имала ниједнога.
Демократија у суштини значи ларму и протест и устанак против господарског морала – устанак робова. Први устанак робова био је у Јудеји, у старо време, други је био у Француској, у време Револуције.
„Никад се на земљи није чуло више јубеловања ни више одушевљене ларме!“ – до у време француске револуције, када се и „последња политичка отменост“ Европе срушила.
И усред тога јубела и одушевљења десило се нешто, најчудније и најнеочекиваније („das Ungeheuerste und das Unerwartetste“). Антички идеал оваплоћен са нечувеним сјајем ступи пред очи и свест човечанства.
Наполеон
То је био Наполеон, ова „синтеза од нечовека и надчовека“. Наполеон је једини човек у новијој историји, на коме Ниче може да заустави свој поглед и своју пажњу без одвратности и гнушања.
Наполеон је једина тица грабљивица усред јагањаца. А Ниче држи страну тицама грабљивицама против јагањаца. Он мисли, да не треба узети за зло јагањцима што се љуте на тице грабљивице, као што не треба узети за зло овима, што односе јагањце.
Јагањци могу с правом рећи: „Ове тице грабљивице су зле, и што је неко мање тица грабљивица, а више њена противположност, више јагње, зар он није утолико бољи?“ Грабљивице могу на то само одговорити: „Ми се ни најмање не љутимо на ове добре јагањце, ми их, шта више, волимо, ништа није укусније од једнога нежнога јагњета“.
Закључак: од моћи се не може захтевати, да она буде немоћ, нити се од немоћи може захтевати, да она буде моћ. Свак мора остати оно што је.
Садашњи човек je на земљи немоћ, а његов морал само je протекција немоћи. „Ми смо уморни од човека“ „Wir sind des Menschen mude“, узвикује Ниче у својој Генеалогији Морала, а у своме доцнијем делу, у Заратустри покушава да створи један нов тип, један, да се тако изразимо, нарочити организам, узвишен над човеком и над моралом.
(Наставиће се…)
