У 92. емисији подкаста Компас, угостили смо професора др Ненада Глумбића, истакнутог стручњака у области неуро-развојних поремећаја, са посебним акцентом на аутизам.
Кроз своје дугогодишње искуство и бројне научне и практичне доприносе, професор Глумбић нас је водио кроз сложени свет неуроразвојних поремећаја, рушећи старе предрасуде и отварајући нове димензије у то како можемо боље разумети и подржати децу са посебним потребама, али и њихове најближе.
Неуроразвојни поремећаји: рано препознавање и значај ране интервенције
Као што професор Глумбић јасно објашњава, неуро-развојни поремећаји се манифестују већ у раном детињству, што захтева правовремену дијагнозу и технику подршке. Он наглашава да је подршка родитељима деце са неуро-развојним поремећајима је преко потребна и посебно акцентује да родитељи морају бити укључени и оснажени јер су они примарни савезници у развоју детета.
Наука је показала, а др Глумбић то потврђује из властите праксе, да су „стручњаци који се баве раном интервенцијом ти који треба да едукују родитеље шта они могу да ураде са дететом у кућним рутинама, дакле у свакодневним активностима. Како да искористе било коју активност у кући да подстакну развој детета.“
Ово указује да развој деце није ограничен само на терапеутске сале и стручне сесије. Свакодневне, наизглед баналне радње — попут сортирања веша или игре са штипаљкама — могу бити основа за развој фине моторике и других вештина.
Професор је конкретан: „Ја кажем родитељима, а што оно не качи са вама и веш?“ Ова порука охрабрује родитеље да кроз свакодневне задатке активно учествују у развоју свог детета, учинећи игре функционалним и корисним, а при томе и пријатним.
Зашто расте број деце са аутизмом?
Професор Глумбић истиче да „број деце са аутизмом расте из године у годину“, што намеће и веће захтеве на друштво и здравствени систем, али и породице саме. Ови проблеми донели су не само већу видљивост, већ и даљу потребу за едукацијом јавности.
Он нас враћа на почетке: „Лео Канер је 1943. године први описао аутизам.“ Иако смо од Канера до данас много научили, исти основни стереотипи и даље прате особе са аутизмом. Професор их јасно именује: „Постоји много стереотипа о особама са аутизмом — да нису емпатични, да су емоционално хладни, да немају потребе за другима, да нису усамљени — што није тачно.“
Ове заблуде често доводе до неправедног третмана и неразумевања у друштву. Аутизам није хладна или изолована ћелија. Напротив, особе са овим поремећајем могу имати изражену емоционалну сензитивност; оно што можда није очигледно јесте начин на који је та емоција исказана и прихваћена.
Хиперсензитивност и прилагођавање окружења
Један од најважнијих проблема, односи се на изазове са којима се сусрећу аутичне особе у свакодневном животу. Професор објашњава: „Проблем аутизма је што је неко хиперсензитиван, рецимо на звуке, па не трпи звук одређеног интензитета, или има мизофонију, значи не подноси тачно одређену врсту звукова, има бурну емоционалну реакцију када је окружен таквим звуцима, не може да се сналази у окружењу, не може да учи, да функционише нормално, али бисте се могли питати, а шта систем ради да вама прилагоди окружење да ви можете да функционишете?“
Овим речима, професор указује на један од највећих изазова за особе са аутизмом — њихову перцепцију и толеранцију на сензорне стимулансе. Окружење које није прилагођено овим потребама често доводи до стреса, анксиозности и социјалне изолације.
Стога професор апелује не само на породице, већ и на систем и институције да се посвете стварању инклузивног и сензорно прилагођеног простора у којем свако може да функционише у складу са својим способностима.
Значај игре као кључног развојно-едукативног елемента
Игра је основно средство учења и развоја за сву децу, а посебно за ону са аутизмом. Професор Глумбић наглашава: „Развој деце са аутизмом се најбоље одвија кроз функционалну игру. Родитељ је тај који показује детету које су могућности за неку врсту игре. Та игра треба да буде забавна.
Постоји истраживање које показује да се некада родитељи толико оптерете тим да кроз игру унапреде развој детета да потпуно забораве да је примарна улога игре забава и да треба заједно да уживају у тој игровној активности, а не да игра буде стално подручје и простор процене детета или његовог третмана.“
Ова порука је драгоцена како за стручњаке тако и за родитеље деце са тешкоћама. Игра треба да буде радост и место за повезивање и правилно развијање, а не само терапеутски задатак или обавеза која додатно оптерећује родитеље и децу.
Алармантни утицај екрана на децу — развојне и здравствене последице
У савременом друштву, ери дигиталних уређаја и константне изложености екранима, професор Глумбић износи важан и јасан став: „Пре неки дан сам видео на улици жену која гура дете у колицима и да не би дете било узнемирено, зато што, Боже мој, чека да се укључи зелено светло, она има инсталиран мини таблет на колицима и беба гледа у тај мини таблет. То је језиво понашање.
Изузетно су лоши утицаји било каквих екрана, нису само мобилни телефони него сви екрани. Можемо набројати на десетине лоших ефеката од: гојазности, проблема са видом, ADHD-а, поремећаја пажње, поремећаја говора, симптома налик аутизму.“
Даље објашњава: „Ништа се неће десити ако је дете погледало цртани филм, али ако имате децу која су сатима и сатима изложена екрану, много их имамо, ма како не, још од прве године живота.“ Ова упозорења добијају на значају јер управо у томе леже неки од корена проблема у развоју пажње и социјалних вештина код деце.
Апел за одговорност друштва и система
На крају разговора, професор Глумбић нас подсећа на важну димензију социјалне одговорности: „Да ли можда пролазимо кроз живот огреховљени у смислу занемарујући потребе тих најмањих?“ Ова реторичка питања треба да покрену родитеље, стручњаке и доносиоце одлука на озбиљно преиспитивање како и колико бринемо о деци са правим животним изазовима.
Систем подршке мора бити доступнији породицама
Систем подршке мора бити флексибилнији, доступнији и ближи породицама како би свако дете добило шансу за прави развој и квалитетан живот. Професор Глумбић својим радом и ставовима показује пут – оснажити родитеље, укључити заједницу и прилагодити окружење да сви могу да функционишу најбоље што могу.
Кроз ову емисију подкаста Компас, он није само пружио стручне аргументе и информације, већ је подстакао и дубоко разумевање и саосећање према било коме ко живи са неуро-развојним поремећајима. Његов рад и поруке су битан корак у правцу бољег друштва за сву децу, било са или без потешкоћа.
Ако Вам се ова текма чини занимљивим, погледајте целу емисију са професором Ненадом Глумбићем:
