Недавна немачка историја обележена је са два датума – 1918. и 1945. године – који означавају ванредне, катастрофалне неуспехе милитаризма у историји ратовања.
Већина земаља има своју војску, а многе имају значајно снажну војску. Али милитаризам је, наравно, нешто друго: у суштини, термин означава синдром: врсту политике и културе – интегрисани „Zeitgeist“ пакет који штетно преувеличава јавни значај, друштвени престиж и политичку моћ војске једне земље.
Пример политичке патологије
И пре Првог светског рата и пре Другог светског рата Немачка je билa јасан пример ове политичке патологије и скупо је платила за то, са огромним поразима у ратовима које је Берлин први започео са значајним доприносом других, затим потпуно самостално.
Историја може бити суров учитељ, а у овом случају, лекције које је Немачка из ових лекција извукла нису биле само болне, већ су постајале све девастирајуће. 1918. година је била озбиљан ударац који је довео до промене режима, дубоке економске кризе и дуготрајне нестабилности, док је 1945. година била потпуни пораз који је дошао са националном поделом и снажним геополитичким деградирањем које је требало да траје заувек. Или се тако чинило.
Нова Немачка као већа верзија Западне Немачке
Када су се две Немачке које су се појавиле након 1945. ујединиле 1990. године, свако ко је имао било какав осећај за историју знао је да ће се ствари поново променити. Истина је да је у чисто уставним терминима, нова Немачка само већа верзија бивше Западне Немачке; бивша Источна Немачка је једноставно апсорбована.
Ипак, у сваком другом погледу – укључујући политичку културу, геополитику, и фундаментално та већа верзија старе Западне Немачке била је на тајмеру: у кратком року, пост-унификациона Немачка фаза један (само већа Западна Немачка) је била пролазна, баш као, на пример, пост-совјетска Русија фаза један (деведесетих).
И као код пост-совјетске Русије,питање је одувек било како ће изгледати фаза два, док су они који су мислили да знају унапред ризиковали да буду понижени од стране историје. (Сетите се некада популарне идеје да је Русија „у транзицији“ ка постајању геополитички послушна копија имагинарног западног стандардног модела? Не? Не брините. Нико се тога више не сећа.)
Контуре нове Немачке
Сада је, међутим, 2024. година. Прошло је више од трећине века од немачког уједињења. Герхард Шредер и Ангела Меркел, суштински лидери те обмањујуће постојане фазе један пост-унификационе Немачке су историја. Сада смо у дугом року, и контуре нове Немачке се појављују.
Неке су контраинтуитивне: уместо нове силе у центру Европе која тежи да води дестабилизујући курс након деценија двоструке хладноратовске зависности (ноћна мора Маргарет Tачер и Франсое Митеранда), нова Немачка је дестабилизујуће подложна свом америчком хегемону, до те мере да се самодеиндустријализује.
Уместо поновног успона традиционалног национализма под десничарским владама, сведоци смо успона нове врсте националне охолости. Носитељи овог зеленог нео-вилхелминизма, као што је немачка министарка спољних послова Aналена Бербок,
комбинују ускогруди осећај „вредносне“ супериорности са агресивним одбијањем да третирају земље које се не уклапају у њихове провинцијалне стандарде као суверене једнаке: као што је Грузија управо искусила, чија влада, Берлин захтева, мора „повући“ закон који је легално донет и усвојен.
Коначно, на боље или на горе, нова Немачка се није претворила у дисруптивну силу иновација и индустријске конкурентности, као што се десило након тог другог немачког уједињења, оног из 1871. године.
Историја је пуна изненађења
Испоставља се да историја није само суров учитељ, већ и пуна изненађења. Ипак, постоји једна област где се чини да се нешто што се могло очекивати дешава, чак и ако поприма нове и збуњујуће облике: милитаризам. Нема сумње, термин може изгледати хиперболичан, бар за сада. Уосталом, немачки министар одбране, Борис Писториус, управо је био приморан да, иако не у потпуности, одустане од планова за поновно увођење обавезног војног рока који је укинут 2011. године.
Немачка има 3 пута мање војника него пре 40 година
Исто тако, величина немачке војске – Bundeswehr – остаје далеко испод бројева из последњег хладног рата: тренутно има око 182.000 униформисаних и, додатно, 81.000 цивилног особља. За поређење, између раних 1970-их и раних 1990-их, западнонемачка војска – тада такође тешко наоружана – кретала се око 500.000 војника. У случају рата, планирала је да мобилише резерве и постави 1,3 милиона. Где је хладноратовска Немачка била земља прошарана са преко 700 касарни, сада их има 250.
И имајте на уму да ти бројеви – који формирају константне референтне тачке у тренутним немачким дебатама – покривају само бившу Западну Немачку. Али пошто је нова Немачка прогутала бившу Источну Немачку, историјски реалнија поређења морају узети у обзир и њене снаге. У 1980-им, њена Национална народна армија (Натионале Волксармее) износила је такође врло добро опремљену војску у мирнодопско време од око 180.000 војника и официра. У случају рата, циљ је био пола милиона.
Немачка је држала скоро 700.000 Немаца под оружјем у сваком тренутку
Да су икада отишли у рат, у своје име и у име својих респективних хегемона – њихови планови за мобилизацију предвиђали су скоро 2 милиона Немаца који би се прикључили борби у најгорем сценарију.
Гледајући недавну историју, Борис Писториус је преамбициозан што се тиче циља и плана да се дође до 203.000 људи у униформи (и жена, тренутно 13% снага) до 2031. године. У овој замисли вероватно неће успети ни приближно, како извештава Дер Шпигл.
Анкете доследно показују да восјци не недостаје подршка од стране народа. Према студији коју је 2023. године наручило немачко Министарство одбране, скоро 90% испитаника има позитиван став према Bundeswehru.
Две трећине Немаца је против задуживања
Ове године, две трећине Немаца је против додатног задуживања владе да би се финансирала ова политика. Чак и по питању поновног увођења обавезног војног рока, јавно мњење је за увођење обавезног војног рока.
У јануару 2024. године, нешто више од половине анкетираних Немаца је било за, иако су млађи Немци, што није изненађујуће, мање одушевљени. Писториусу ипак расте популарност и сматра се вероватним кандидатом да наследи дубоко непопуларног Олафа Шолца као канцелара.
Осим када је у питању необично висока популарност министра одбране, који воли да носи униформу и позира са војницима, али није произвео готово ниједан успех, још је прерано сматрати овај генерално позитиван став према Bundeswehru знаком милитаризма. То се може тумачити, са бар једнаком вероватноћом, као одраз прилично обичне жеље за националном сигурношћу и одређеним конзервативним вредностима које постоје у многим друштвима.
НАТО пропаганда и ратољубиви центризам
Ипак, истовремено, немачке елите у политици и главним медијима су очигледно ангажоване у упорној кампањи да претворе овај позитиван став према војсци у нешто сасвим другачије. Узмите, на пример, водећи немачки новински магазин Дер Шпигл. Некада бастион критичког, али умерено левичарског новинарства, овај новински магазин се већ дуго претворио у платформу за НАТО пропаганду и екстремистички, ратољубиви центризам.
Недавни истакнути чланак под насловом „Страх од великог рата“ почео је са критиком канцелара Олафа Шолца јер, према Шпигл-у, није довољно ратоборан. Са неименованим представницима балтичких држава који су суштински уцењивали Берлин претећи да ће увући НАТО у отворени рат са Русијом, за Шпигл, проблем није балтички покушај да приморају Немачку, већ Шолцово оклевање да одмах попусти.
Медијске кампање под велом страха
Читаоци такође знају да помоћ Украјини, упркос чињеници да је њена војна ситуација катастрофална мора бити појачана, у суштини без ограничења јер такав је „аргумент“ без доказа али изузетно популаран, ако Русија победи у Украјини, наводно неће стати тамо. Свака помисао да се покуша с истинским преговорима и дипломатијом, међутим, брзо се – и прилично поданички одбацује као глупост над којом се Писториус може само насмејати. Толико о критичкој дистанци.
Посебно бескрајно понављана тврдња да ће Русија прећи границу Украјине је кључни елемент медијске кампање за коришћење страха као алата за психолошку ремилитаризацију немачке јавности.
Страх се треба схватити дословно. Размислите о недавном интервјуу са Андреом Бодеманом, немачким официром који води напоре за развој новог, свеобухватног мобилизацијског концепта под називом „OPLAN DEU“. Бодеман делује као савестан и темељит војни планер, тип официра који је потребан да се састави детаљан документ од 1.000 страница који настоји да предвиди шта треба радити, на пример, у болницама и логистици у случају рата.
Ипак, Бодеман је такође непромишљен. Планирање за рат је нужност. Рећи немачким грађанима да Немачка већ није у миру, као што он чини, је чињенично нетачно. Бодеман је можда то рекао по инструкцијама политичара, али је и даље суштински погрешно.
Није његов задатак нити право да захтева да „сви морају променити своје понашање“ према његовом политизованом уоквиривању немачке сигурносне ситуације. Посебно, с обзиром да признаје у истом интервјуу да правни аспекти његовог приступа још увек морају бити разјашњени. Ово је узнемирујућа јавна интервенција војног официра. Оно што је још више узнемирујуће је чињеница да се чини да је то нормално у новој Немачкој.
Национално јединство
Али страх није све. Постоје и обећања о смислу и чак националном јединству. Недавни чланак у „Frankfurter Allgemeine Zeitung“, традиционално водећем конзервативном немачком lисту, поставља се велико питање да ли је Немачка „спремна за рат“ („kriegstüchtig,“ термин са изразито старомодним, пруским призвуком, поново уведен у савремени немачки језик од стране Писториуса).
Аутор посећује базу Bundeswehra, у духу не сасвим различитом од совјетских новинара који су посећивали колективне фарме, рецимо, 1950. године: ово је извештавање у изразито подстицајном тону испреплетено идеолошким паблумом.
Ви ратујте, али ми нећемо слати своје (немачке синове)
Истина је да налазимо искрено признање да је досадашња политика Немачке – заправо, целе западне стране – према Украјини састојала се од: „Дајемо оружје вашим (тј. украјинским) синовима да могу убијати заједничког непријатеља (Русију, са којом Немачка заправо није званично у рату), али нећемо слати наше (немачке) синове.“ Толико о том новом мобилизацијском закону који изнурује више „синова“ из Украјине.
Након тог момента само-откривајуће искрености, читаоци сусрећу младе немачке синове и кћери који су наводни спремни да стану у ров. Ипак, са дозом стаљинистичког дечака Павла Морозова (који је био тако лојалан да је издао сопствену породицу, барем према легенди).
Служење Bundeswehru се продаје као алат националног јединства
Поред тога, служење Bundeswehru се такође продаје као алат националног јединства, са командантом базе који изјављује да на тешком ноћном маршу са тешком опремом, све разлике између Истока и Запада (унутар Немачке, то јест) нестају. Онда се поставља питање, да ли је војска заиста симбол јединства?
Можда је прерано говорити о успону новог милитаризма у Немачкој. Ипак, било би наивно не приметити нагомилавање потреса који могу наговестити већи сеизмички помак у новом немачком осећају о себи: стари инхибитори су углавном нестали, а сфера војних ствари је поново почела да улази у сферу политике и јавности на начин који је без преседана у пост-унификационој историји. Ово може бити пролазан тренутак. Али је вероватније да је то почетак тренда, посебно јер су немачки главни медији готово савршено, срамно уједињени у томе да покушају да учине да Немци верују да нема алтернативе.
