Сваки наш потез, сваки наш покрет или надање прожети су вјером. Све што постоји у историји човјечанства као једног социјалног инструмента прожето је вјером. Зидар када зида кућу, зида је с вјером да ће неко живјети у њој. Сијемо пшеницу у нади да ћемо имати хљеб. Сваки наш покрет је у основи вјера, сваки наш потез своди се на вјеровање, и на томе је изграђена људска историја. Наши односи заснивају се на вјери, јер ми на почетку свога живота вјерујемо оцу и мајци, затим вјерујемо својим другарима, потом вјерујемо супрузи и вјерујемо својој дјеци. То повјерење је основа функционалности друштва. Све је ствар наше личне перспективе; из те дубоке перспективе ми вјерујемо да нешто вриједи или не вриједи. Из вјере произлази етика, али и економија. Разни спектри људске личности. Ми вјерујемо да новац вриједи, зато он и вриједи. Вјера јесте срж не само људског бића и душе него и колективизма који је омогућио да се цивилизација развија. Вјерујући људи чинили су ствари које су у тим моментима изгледале немогуће, остварујући нове побједе за људски род и достижући нова постигнућа. И сада, у савремености, када невјеровање, чамотиња и индивидуализам преузимају кључни наратив и представљају се као прогрес, само зато што су супротности кључном поретку ствари, долазимо до бесмисла. Јер све што даје смисао јесте вјера, као кључ људске психолошке личности на колективном и индивидуалном нивоу. Одвајање човјека од онога што је био, од његова коријена, стварање некога посебног, без обзира на поријекло, отаџбину, породицу, јесте дехуманизација човјека и релативизација постојања. Ако човјек постане сам себи довољан и задовољан својим егоом, тај его га заробљава.
Вјеру у све што га покреће, али и у Бога, човјек замијењује самољубљем, које неизбјежно доводи до зоне комфора, али и статичности. Свака цивилизација која доживи плато постојања прво се презасити моралним напредовањем, затим и технолошким, и непрекидно обесмишљени начин постојања води у непостојање. Умјесто култа живота, култ смрти постаје перверзно пропагиран и доминантан, и у том моменту сваки контраст нормалности постаје нова нормалност, ново устројство и начин постојања. Човјек који исјече свој коријен исјекао је и своју будућност. Нема ријеке без извора; само ушће јесте посљедица извора, а не обратно. Сам циљ постојања јесте у суштини почетак живота. Да бисмо успјели као људи, морамо се вратити настанку, постојању, ономе што нас је одржало као људе – вјери. Вјери једних у друге и вјери у Бога као извору наше егзистенције. Човјек са вјером није никако ретроградан, није заостао; он је онај који мијења садашњост, осмишљава будућност и поносан је на своју прошлост. Не можемо престати бити оно што јесмо зарад нечега што никада нећемо нити можемо постати. Онтологија бивствовања јесте у самоспознаји, а не у одбацивању. Суштина живота није у животу само због себе и за себе, него из позиције есхатологије, јер сваки крај мора имати почетак, а динамизам живота је управо такав. Човјек који вјерује тај и постоји, и док постоји, он вјерује. Вјера је дубоко уткана у душу, у личност, и хтјели ми то сагледати или не, повезана је с ткањем душе по лику Божијем, по лику Богочовјечанске заједнице, која је смисао сваке друге заједнице, од државе до породице. Водећи се логиком да све створено и тварно има постојање, логично је и да човјек има сврху и свој смисао.
Страх од смрти у многоме дефинише живот човјека, као и потрага за бесмртношћу и оним што слиједи након смрти. Човјек као узвишено биће у себи има душу која му је водиља ка бесмртности, зато и тражи смисао, али и Бога. Душа је нематеријална у нама и она представља одраз Боголикости. Природно је да душа као таква тежи себи, то јест тежи Богу као свом почетку и крајњем циљу. Бог као извор и Творац свега налази се у центру постојања, тако би и наш живот, да не би био бесмислен, требао имати Бога као мјеру живота и живот као пут ка Њему. Савремена цивилизација ставља акценат на хуманизам, подређујући све човјеку и стављајући човјека као пуноћу свих ствари, чиме не само да постаје безбожна него и бесмислена. Хуманизам тежи самом себи, развија се егоизам, и у борби за човјека настаје богоборство. Људска цивилизација јесте варијабилна и као таква склона је промјенама своје сопствене сврхе. Све око нас, иако исто, опет је промјењиво. Човјек да би нашао смисао и постојање мора тражити оно што је увијек исто.
Бог је једино мјерило за човјека. Бог је увијек исти, зато је Истина, и само у заједници с Богом човјек може имати сигурност свог постојања и пуноћу смисла. Само човјек у заједници с Богом постаје бесмртан, остварује свој потенцијал у вјечности. Да би човјек постао Бог, Бог је постао човјек. Уподобљавање човјека Богу јест тежња ка Богочовјеку – Господу Христу. Човјек који живи Богом има потпуну сврху свог живота, смисао постојања и вјечну егзистенцију. Оваплоћењем Господа Христа, људска природа добија свој путоказ ка вјечности. Боголика душа, тежећи ка Богу као свом Творцу, има јасан принцип за остварење Богочовјечанске заједнице.
Господ Христос јесте циљ нашег постојања. Само бивајући Христов човјек бива оригинално свој, испуњавајући своје назначење постојања. Проблем смрти и неизвјесност живота рјешавају се Христом, Васкрсењем као посљедицом смрти и вјечним животом као смислом овог тренутног. Човјек који живи Богом и за Бога јесте истински човјек који има смисао постојања и вјечност, јер је Богочовјек мјера свих ствари и остварење људског потенцијала.
