Сирија је једна од најстаријих колевки хришћанства. Њена територија била је дом значајним хришћанским заједницама још од првих векова наше ере. Апостол Павле је у Дамаску примио хришћанство, а у Антиохији су Христови ученици први пут себе назвали хришћанима. Историјска улога Сирије у обликовању хришћанске вере је немерљива, а међу значајним личностима сиријског хришћанства налази се и свети Исак Сирин. Хришћани су вековима били доминантна заједница у неким деловима Сирије, нарочито у Алепу и Хомсу. Манастири и цркве у Сирији, попут чувеног манастира Светог Симеона Столпника, представљају не само духовна већ и културна блага, сведочанство вековне хришћанске историје у региону.
Међутим, рат који је започео 2011. године, који је Запад здушно финансирао и помагао, довео је до огромних страдања и прогона хришћанског становништва. Док су 1920-их чинили чак 30% популације, до почетка рата овај број је пао на 10%, а након више од деценије сукоба, процене указују да је број хришћана у Сирији драматично смањен услед убистава, прогона и избеглиштва. Велики број њих нашао је уточиште у Европи, док су многи постали жртве терористичких група које су користиле ратни хаос да би уништавале хришћанску баштину и заједнице. Разарање древног града Малуле, једног од последњих места где се говори арамејски језик – језик Исуса Христа, посебно је потресан симбол овог страдања.
Хришћани су, иако мањина, били укључени у политички и јавни живот Сирије. Учествовали су у државним институцијама, војсци и политичким покретима, али су у доба власти породице Асад задржали одређени степен неутралности. Башар ел Асад и његов отац Хафез су имали релативно толерантан однос према хришћанима, што је допринело њиховој привржености постојећој власти у доба рата. Овај политички контекст учинио је хришћане метом екстремистичких група које су желеле да их истисну из Сирије или потчине строгим исламским законима. Напади на хришћанске свештенике, отмице верских лидера и уништавање богомоља били су део стратегије исламистичких група да избришу хришћански идентитет из земље.
Отмица и страдање владике Павла
Један од најпотреснијих догађаја који сведочи о страдању хришћана у Сирији је нестанак митрополита Павла, угледног духовника Антиохијске православне цркве. Овај архијереј, који је свој монашки живот започео на Светој Гори, био је симбол духовне снаге и скромности. Упркос ратним опасностима, наставио је да брине о својој пастви, проповедајући мир и молитву. Његова отмица остаје мистерија, а многи страхују да је постао мученик, страдавши од руку екстремиста. Његова судбина је подсетник на храброст и жртву коју хришћани у Сирији подносе у овим тешким временима.
Геноцид над Алавитима
Осим хришћана, још једна верска заједница је претрпела огромне злочине – алавити. Они се често описују као шиитска секта, али њихова теологија и историја су знатно сложенији. Алавити су вековима били маргинализовани у исламском свету, а након доласка породице Асад на власт, постали су доминантна група у политичкој и војној структури Сирије. Ова позиција учинила их је метом сунитских екстремиста, нарочито терористичких група попут Ал Нусре и Исламске државе, које су спроводиле систематске масакре над алавитским становништвом.
Док се у западним медијима страдање алавита често своди на сукоб политичких присталица Башара ел Асада и опозиције, реалност је далеко суровија. Масовни покољи, етничко чишћење и бруталне егзекуције над алавитима били су део шире стратегије за истребљење ове заједнице. Турска је активно подржавала милитантне групе које су спроводиле ове злочине, док је међународна заједница углавном игнорисала злочине над алавитима.
Геополитичке последице и будућност хришћана и алавита у Сирији
Грађански рат у Сирији није само унутрашњи конфликт већ бојно поље великих сила. Док су Русија и Иран подржавали Асадову владу, Запад и Турска су наоружавали побуњеничке групе, укључујући и радикалне исламисте. Овај сукоб је довео до страдања милиона људи и до трајних промена у демографској структури земље.
Хришћанска заједница у Сирији сада је на ивици нестанка. Посебно на у дару су клирици Антиохојске патријаршије. Већина хришћана је емигрирала, а они који су остали живе у сталном страху. Истовремено, алавити се боре за свој опстанак упркос великим губицима које су претрпели. Турска наставља своју експанзионистичку политику, подржавајући исламистичке групе које тероришу неарапске и немуслиманске заједнице.
Једини фактор стабилности за преостале хришћане и алавите у Сирији су руске снаге стациониране у Тартусу и Латакији. Њихово присуство спречава тотално истребљење ових заједница, али је питање колико дуго ће та заштита трајати. Уколико међународна заједница не реагује на време, чини се да нећем, Сирија би могла постати још један пример места где је хришћанска цивилизација нестала услед агресивног ширења радикалног ислама и геополитичких игара великих сила.
Небојша Лазић, теолог
Уредник Компас инфо
