„Мени би било незамисливо да седим и припремам наставу са ђаком који ме је пљунуо, увредио или, не дај Боже, физички повредио. Сви смо сведоци невероватног насиља и бахатости које се некажњено одвија по средњим, али и основним школама широм Србије и то се неће решити баналним мерама и мерицама које служе за мазање очију јавности“.
Професорка српског језика и књижевности из једне београдске гимназије сматра да су нове мере које се предлажу у циљу сузбијања насиља у школама потпуно бескорисне. Она не жели да открива своје име, не јер се боји реакције своје школе, већ ученика и родитеља.Иако су ђаци ти који праве конкретне проблеме, професорка Славица П. ипак истиче да су родитељи ти који су криви за њихово понашање, те да се ради о далеко озбиљнијем и дубљем проблему.
Заштитник грађана Зоран Пашалић упутио је Министарству просвете предлог измена Закона о основама система образовања и васпитања, према којем би се скратио поступак против ученика за дисциплински прекршај и увео друштвено-користан рад.
Међутим, друштвено-корисни рад није ништа ново. Он постоји и примењује се у одређеном формату скоро десет година. Једини новитет је заправо „незастаревање“ казни за ђаке.
Када неко потцењује наставника који му предаје, његов друштвено-користан рад би се састојао у томе да учествује у изради одређених активности везаних за обраде лекција и прибављања наставног материјала. То би, рецимо, укључивало прибављање клипова који би указали на одређене историјске етапе, слика ако је у питању уметност, или нека музичка извођења. Замисао је да ђак помаже и увиди колики је напор уложио наставник да би им то омогућио. Циљ је да уколико неко дете прави лом и оставља за собом неред, схвати да теткица која иза њега чисти, улаже огроман труд да би он и сви око њега живели, односно радили, у хигијенским условима, рекао је Пашалић за Спутњик.
За професорку Славицу П. ништа од овога нису решења, већ додатно ометање у припреми и спровођењу наставе. Оно што би, по њеном мишљењу, било корисно и неопходно, јесте додељивање већег броја психолога школама, будући да постоји добар део деце са озбиљним психичким проблемима који се лече лековима. То су, каже, невероватни проблеми и школама треба више стручњака у том пољу.
Ово ми личи на идеју неког ко нема никаквог искуства рада у школи. Ако се нешто тог типа и догоди, нешто попут шамарања, пљувања наставнице или наставника, или нешто још горе, нешто што би било толико непријатно, како за наставника и остале ученике, тако и за све оне који су томе сведочили, заиста не мислим да ће било какво скупљање папирића или прелиставање лекција ту врсту насиља и неваспитања исправити, рекла је професорка Славица.
Лоше владање не застарева
Директор гимназије „Патријарх Павле“ Јасмин Николовски каже да школа у којој он ради већ осам година, пратећи правилник и закон, успешно примењује метод друштвено-корисног, односно хуманитарног рада као меру санкционисања и корекције неадекватног понашања. По његовим речима, та мера показује добре резултате. Оно што представља новину коју поздравља и подржава јесте најављивање континуитета изречене мере.
Николовски објашњава да се дисциплинска мера сада третира као зависна од трајања школске године. Ако се у току школске године изрекне одређена мера, она се као таква са смањеном или несмањеном оценом из владања завршава са 31. августа. То значи да ученик против кога је било која мера предузета, од 1. септембра у новој школској години креће „из почетка“, односно има петицу из владања. Николовски истиче да је ово парадоксално, јер дете не може у тако кратком року променити своје понашање. Оно се може побољшати, али то је процес који се прати и који као такав мора да траје.
Унета је промена у закону прошле године, а тиче се управо тога да те мере које су изречене, а појачане друштвено-корисним односно хуманитарним радом, имају као подршку управо то да се дете против кога је дисциплински поступак поведен, не може у току трајања тог поступка исписати из школе и прикрити читав процес од родитеља. Дисциплински процес се мора завршити и изрећи мера, а тек онда се дете може исписати из школе и пребацити у другу, са све том изреченом мером, јер га она заправо прати, рекао је Николовски
Доста више повлађивања, избацујте их из школе!
Мајка и правник Тања К. сматра да је друштвено-корисни рад донекле добар, али да се мора престати са благим и бескорисним мерама којима се, по њеном мишљењу, ништа не постиже. Као и професорка Славица, она родитеље сматра одговорним за лоше понашање детета. Сматра да би родитељ требало да сноси законску одговорност за вербални и физички деликт који његово дете почини.
Млађе дете ће у основној школи и нижим разредима можда бити срамота што обавља друштвено-корисни рад, у смислу чишћења школског дворишта или неког другог сличног посла, па ће се постидети и то би потенцијално могло да има неког утицаја. Када је у питању гимназија или средња школа, први и други разред би могли донекле да се толеришу, а трећи и четврти би одмах требало избацити из школе. То је већ узело маха и ту нема помоћи, јер се ради о детету које је у потпуности испуштено и које својим присуством на настави угрожава и наставно особље и друге ђаке. Ипак, она сматра да деца уопште нису крива, већ родитељи и да би можда било исправније најпре кажњавати родитеље, и то новчано, док би за одређена понашања, након што се утврде сви детаљи и види да ли је у питању дечији несташлук или неко озбиљније дело насиља, требало одговарати пред судом.
То дете је васпитно запуштено. Родитељ би, када бисте га једном или два пута казнили по џепу, водио рачуна о томе како се његово дете понаша. То би поготово било делотворно код оних родитеља који имају новца па мисле да им је све допуштено и који својој деци све допуштају. Мислим да би то уродило плодом, али не би школа требало да кажњава, него суд, рекла је Тања.
Што се тиче „моћних“ родитеља, председника којекаквих општинских одбора, кућних савета или оних којима је ташта сестра од стрица некога ко је на функцији, а који прете наставницима и школама, мама Тања је чврсто уверена да им треба уручити забрану приласка и третирати их на исти начин као и криминалце. Они то, каже она, суштински и јесу, чим прете и застрашују јер им се не свиђа како наставници раде свој посао.
