Милена Павловић је рођена 5. новембра 1909. године у Пожаревцу.
На свом умјетничком путу Милена Павловић-Барили студира сликарство у Београду (1922-1926) и Минхену (1926-1928), а узор јој постаје сликар Де Кирико (по угледу на њега дјелови платна остају ненасликани).
У Београду излаже 1928. Сликарски симболи су јој између сна и јаве, женски сјетно, љупки ликови, велови, крилати младићи на штулама, антички стубови, Венере без руку, харлекини, бисте, лепезе, птице, а касније у њеном трећем, прелазном периоду и симболи дискретнијег надреализма.
Године 1930. напушта Југославију и наредну деценију проводи у Шпанији, Риму, Паризу и Лондону, гдје се дружила и излагала са европском умјетничком елитом (Жан Кокто, Андре Бретон). Тада улази у нову, прерафаелитску, у ствари романтичарску школу, окренута више прошлости него садашњости и постаје представник надреалистичког или матафизичког романтизма.
У Лондону излаже 1931, а у Паризу и Риму 1932. Августа 1939. одлази за Њујорк, гдје је живела све до своје изненадне и преране смрти 1945.
У САД је поред сликарства радила на комерцијалном дизајну за модне журнале.
За живота је урадила преко 300 радова, пуно скица и цртежа. Многа платна су јој у кући-музеју у Пожаревцу, Музеју савремене умјетности и Народном музеју у Београду, као и у Риму.
