После смрти Николе Тесле, старање о његовој имовини је према судској одлуци америчких власти из јануара 1943. године, припало Сави Косановићу, сину Теслине најмлађе сестре Марице. Сава Косановић српски политичар, публициста и дипломата је у то време био члан Владе Краљевине Југославије у избеглиштву и боравио је у Њујорку.
Целокупна имовина Николе Тесле је после његове смрти запакована, запечаћена и предата Служби за чување имовине странаца. Из хотела Њујоркер она је пренета у „Магацине и складишта Менхетн“ у коме су се од раније већ налазиле смештене неке Теслине ствари.
Залагањем Саве Косановића 1951. године су коначно сви лични предмети и списи Николе Тесле пренети у Београд. Сава Косановић их је потом поклонио држави. Заоставштина Николе Тесле је бродом „Србија“ упловила у луку Ријека септембра 1951. године. Потом је возом пренета у Београд где је смештена на Електротехнички факултет. Јуна 1952. године, она је пренета у „Генчићеву вилу“ у тадашњој улици Пролетерских бригада 51, у којој се и данас налази музеј.
На предлог Савета за науку и културу Владе, а на основу члана 80. става 2. Устава ФНРЈ, влада ФНРЈ донела је 5. децембра 1952. године Решење о оснивању Музеја Николе Тесле. Ово решење потписао је Јосип Броз Тито. Решење је објављено у Службеном листу ФНРЈ, бр. 59 од 10. децембра 1952. године. Исте године, за првог директора је изабран професор Филозофског Факултета Вељко Кораћ.
Богата колекција
Музеј Николе Тесле у Београду је отворен за јавност 20. октобра 1955. године и био је први технички музеј у Југославији. Овом приликом представљена је стална поставка на којој су посетиоци могли посматрати верно израђене моделе по Теслиним нацртима.
Годину 1957. можемо сматрати почетном годином музеолошке делатности Музеја Николе Тесле јер је тек тад, урном која је донета у музеј, била употпуњена стална поставка. Од 9. октобра 1969. град Београд је преузео оснивачка права, на основу споразума закљученог између града Београда и Федерације. Дана 21. маја 2020. године, на предлог Министарства културе и информисања, Влада Републике Србије донела је Одлуку о преузимању оснивачких права над Музејом Николе Тесле (број 022-3929/2020). Град Београд пренео је без накнаде сва оснивачка права, обавезе и одговорности на Републику Србију и Музеј Николе Тесле добио је статус републичке установе културе.
Музеј Николе Тесле је данас по свему јединствена институција науке и културе у Србији, а и у свету. Једини је музеј који чува оригиналну и личну заоставштину Николе Тесле. Поседује следеће изузетно вредне колекције:
- Преко 160.000 оригиналних докумената
- Преко 2000 књига и часописа
- Преко 1200 историјско-техничких експоната
- Преко 1500 фотографија и стаклених фотоплоча оригиналних техничких
- Преко 1000 планова и цртежа.
Заштита баштине
Увиђајући универзални значај Николе Тесле и његовог стваралаштва, Унеско је 2003. године Теслину архиву, као део покретног документарног наслеђа човечанства, уврстио у Регистар “Памћење света”. То представља највиши облик заштите неког културног добра. На националном нивоу, Народна скупштина Републике Србије је 2005. године донела Одлуку о утврђивању архивске грађе која се чува у Музеју Николе Тесле као Лични фонд Николе Тесле, за културно добро од изузетног значаја.
У основне мере заштите било које врсте документарног материјала, свакако спадају мере физичке заштите, па је у складу са тим архивска грађа Музеја препакована у нове омоте и кутије, израђене по највишим стандардима, пројектоване су и набављене посебне климатизоване коморе за коначно одлагање и чување архивске грађе и покренут пројекат за њену конзервацију и рестаурацију.
Посебан вид заштите представља и дигитализација документарног материјала. Спровођењем поступка дигитализације добијене су копије које се могу користити уместо оригинала. Целокупна грађа Музеја је дигитализована, а потом и микрофилмована. Овим поступком је трајност грађе за будуће генерације осигурана. Музеј Николе Тесле, као комплексна установа заштите културних добара, прихвата визију „трајне и универзалне доступности документарног наслеђа“ као циљ коме тежи, али свакако дели судбину многих сличних установа у погледу специфичних ограничења по питању доступности свих делова покретне заоставштине Николе Тесле.
