Кнегиња Милица, потомак великог жупана Стефана Немање и удата за кнеза Лазара, остаје упамћена као једна од најзначајнијих фигура у српској историји. Рођена у срцу средњовековне Србије, Милица је била сведок и активни учесник у драматичним догађајима који су обликовали њено време. После смрти свог супруга на Косову 1389. године, Милица је преузела улогу регента за своје малолетне синове и показала изузетне дипломатске способности управљајући земљом у тешким временима. Њена мудрост и дипломатија биле су од кључног значаја за одржавање српске државности у периоду након Косовске битке, када је успоставила савез са Османлијама да би заштитила земљу од даљих напада. Као рођака цара Душана, често је боравила на његовом двору, где су је цар Душан и царица Јелена боље упознали, заволели је и, уз сагласност родитеља, у непознато доба довели на царски двор. . Тамо је упознала и заволела кнеза Лазара Хребељановића, тада службеника царског двора, за кога се удала 1353. године, по благослову цара Душана и царице Јелене.
Цена коју је српска кнегиња платила за савезе ради мира била је превелика. Поред вазалног односа Србије према Турској, то је значило и велику личну жртву. Своју најмлађу кћер Оливеру удала је за турског султана Бајазита 1390. године.
Према једној легенди: „Представници турског двора разапели су шаторе на Багдали, чекајући да кнегиња Милица одлучи да ли да пошаље своју најмлађу ћерку Оливеру у Цариград, јер је султан Бајазит желео да је ожени. У дилеми између достојанства њене породице и судбине земље одлучено је да ће народ бар накратко бити поштеђен нових опасности од Турака и тешка срца се слажу да се Оливера уда за султана Бајазита, најстаријег сина султана Мурата, који је био убио Милош Обилић на Косову.“ Народно предање каже да је то после Косова био најтрагичнији дан у Србији, јер је цео народ са сузама испратио изванредно лепу Оливеру на путу за Цариград.
Милиција је преузела вазалне обавезе и признала врховну власт Турске. Осим тога, обећала је да ће платити данак, обезбедити помоћну војску у случају потребе и дозволила је турској војсци да уђе у Голубац и друге пограничне градове, што је заузврат помогло Србији да протера Мађаре. Она је пажљиво и мудро управљала Србијом све док њен син деспот Стефан Лазаревић није постао пунолетан 1393. године. Србија је ишла напред. Након што је Стефан преузео власт, Милица се повукла и дворску одежду заменила монашком одором. Узела је име Ефросинија, односно Евгенија, према неким изворима, такође Јевгенија. Без обзира на то, њена умешаност у државне послове се и даље осећала.
Успела је да смири и страсти између зараћене браће Вука и Стефана који су се сукобили око земље Бранковића на Косову. Међутим, мир је трајао док је била жива, одмах после њене смрти Вук је ојачао, напустио двор и отишао код Сулејмана.
Својом владавином, потезима, посебно дипломатским после Косовске битке, Милица је узнела у небо трагичну погибију кнеза Лазара и обезбедила им бесмртност. Лазар је, иначе, први световњак ван владарске породице Немањића проглашен за свеца.
Милица је владала као намесник Кнежевине Србије од 1389. године до пунолетства њеног сина Стефана 1393. године. Поред своје личне трагедије, била је заслужна за српски народ, даљу судбину Србије и своје деце која су била малолетна. Стефан је имао око 13 година, Вук је био још млађи, а Оливера око 14 година. Суочена са сломом државе, поред материнства, посветила се и државним пословима, у чему се показала као мудар стратег и дипломата.
Као владарка, Милица је била позната по својој подршци уметности и култури, али и по својој дубокој вери. После смрти кнеза Лазара, она је пренела његове мошти у манастир Раваницу, што је допринело учвршћивању његовог култа и утврђивању идентитета српског народа. Милица је такође основала манастир Љубостињу, где се замонашила под именом Евгенија, настављајући свој живот у молитви и покори.
Њено наслеђе живи и данас, не само у историјским записима, већ и у народном памћењу, где је остала запамћена као мудра и праведна владарка, која је својим деловањем утрла пут будућим поколењима.
Њена подршка уметности и култури била је од изузетног значаја за очување и развој српског идентитета, посебно у периоду после Косовске битке. Милица је била покровитељка многих уметника и писаца, а њен допринос је видљив у бројним манастирима и црквама које су украшене фрескама и иконама из тог времена.
Осим тога, кнегиња Милица је била и сама ауторка, што је додатно потврђује њен утицај на књижевност и образовање. Њена дела и данас се изучавају као важан део српске књижевне баштине. Под њеним покровитељством, српска књижевност је процветала, а њен утицај је омогућио да се дела српских аутора чувају и преносе на будуће генерације.
Милица је такође имала важну улогу у образовању својих синова и кћери, обезбеђујући им приступ најбољем образовању које је било доступно у то време. Она је била свесна значаја образовања за владање и управљање државом, што је довело до тога да њени потомци буду образовани и способни владари.
Кнегиња Милица је такође била одговорна за оснивање и обнову многих манастира, који су били центри културе и образовања. Манастир Љубостиња, који је она основала, постао је место где су се чувала књижевна дела и где су се образовали монаси и свештеници. Ови манастири су били места где су се преписивале књиге и где су се развијали књижевност и наука.
Кроз своје дипломатске вештине, Милица је успела да учврсти положај српске државе и културе у тада турбулентном периоду. Њен утицај на културу и образовање је био трајан и дубок, и њено наслеђе се и данас осећа у српској култури и образовању.
