Ако је 19. век био обележен европском моћи, а 20. век успоном Сједињених Америчких Држава (САД), онда се 21. век све више посматра као азијски век – столеће у коме се светско тежиште поново помера. А уколико прихватимо ту тврдњу, следеће логично питање гласи: ко ће предводити азијски век? Два природна кандидата су историјске силе овог региона – Кина и Индија, које су биле највеће светске привреде од 1. године нове ере до 1820. године, пре него што је наступио успон индустријског Запада. Данас су оне поново међу водећим привредама планете.
По већини показатеља, Кина тренутно надмашује Индију. Њен бруто домаћи производ (БДП) од 18,5 билиона долара више је од четири пута већи од индијског, а 2023. године учествовала је у светској трговини са 6,64 билиона долара – што је 11 одсто светског удела, насупрот индијских 2,7 одсто (1,64 билиона долара). Њена војска је моћнија, а има и већи утицај у међународним односима. Кина је 2013. године покренула иницијативу Појас и пут – покушај оживљавања древних трговачких путева, познатих као Пут свиле, који су повезивали Средње краљевство са западним деловима света.
Али у својој изузетној новој књизи, Златни пут (Bloomsbury, 29. април), историчар Вилијам Далримпл тврди да Индија има и потенцијал и историјски учинак да сустигне свог некадашњег ривала на североистоку. Позивајући се на уверљиве доказе, Далримпл наводи да су многи од великих напретака у људској историји потекли из индијске цивилизације – нарочито у математици (укључујући концепт нуле), религији (хиндуизам и будизам), филозофији, астрономији, медицини, књижевности и уметности. Он тврди да је свет потценио огроман утицај Индије, као и да су трговачки путеви који су полазили из Индије можда имали једнако велики значај за историју Азије и света као и кинески Пут свиле.
Индија – покретач трговине и културне размене
Индија је била „пресудан економски ослонац и цивилизацијски мотор у средишту древног и раносредњовековног света“, пише Далримпл, описујући ову земљу као „један од главних покретача светске трговине и културне размене“.
Златни пут попуњава важну празнину у нашем разумевању унутрашњоазијских односа који су постојали пре доласка европских колонизатора. Иако је савремено схватање да је глобализација новији феномен, књига показује колико је Азија вековима била повезана заједничким језиком – санскритом. Идеје хинду-будистичког краљевства и космологије биле су присутне широм региона; будизам је пустио корене у Јапану, Кореји и југоисточној Азији. На Блиском истоку су индијске идеје у математици и медицини подстакле додатни напредак током исламског златног доба. Из арапског света те индијске идеје су се пренеле у Европу, где су такође допринеле ренесанси.
Далримпл сугерише да је свет занемарио утицај Индије јер су га викторијански индолози попут Томаса Бабингтона Макаулеја „потцењивали, погрешно представљали и умањивали“. Макаулеј је 1835. године написао да „није претеривање рећи да су све историјске информације из свих књига на санскриту мање вредне од оних које се могу наћи у најосновнијим уџбеницима припремних школа (термин који се обично односи на приватне школе које припремају ученике за факултет, прим. прев.) у Енглеској“.
Златни пут
Али то је било тада. Да би данас конкурисала Пекингу, Њу Делхи мора да развије економску снагу, иако може црпети и значајну меку моћ из историје свог Златног пута – древних путева који су повезивали Индију са остатком Азије и света. Далримпл наводи три начина на која Индија може искористити своју историју како би побољшала своју конкурентску позицију у односу на Кину и преузела вођство у азијском веку.
Први је да поново открије велике предности отворености према међународној трговини. Иако је индијска привреда данас, релативно гледано, затворенија од кинеске, Далримпл показује да је трговина Индије са светом током миленијума била једнака – ако не и већа – од кинеске. То је доводило до просперитета код куће, што је омогућило индијској култури да заблиста.
Многи Индијци верују да велико домаће тржиште значи да им међународна трговина није потребна за бржи раст. Иако мало који званичник то директно каже, поступци индијске владе указују на то да се ослања на домаћу потрошњу, подстичући компаније да се фокусирају на индијско тржиште, а не на извоз. Индија се повукла из Регионалног свеобухватног економског партнерства (Regional Comprehensive Economic Partnership) 2019. године из страха да би кинеска роба преплавила домаће тржиште. Такође се не жури да склопи споразуме о слободној трговини са Западом – упркос дуготрајним преговорима са Великом Британијом и Европском унијом (ЕУ) – очигледно желећи да заштити осетљиве секторе попут пољопривреде, која запошљава скоро половину радне снаге.
То је кратковидо. Ако Кина користи предности светске привреде од 100 билиона долара за свој раст, а Индија се ослања на домаће тржиште од четири билиона долара, Индија ће заостајати. Арвинд Субраманијан, бивши главни економски саветник индијске владе, рекао је у интервјуу за Financial Times: „Не можете то остварити само на основу домаће потражње и домаћег тржишта.“
Страх од кинеског увоза
Када је реч о страху од преплављености кинеским увозом, студија института за међународну економију Питерсон показује да би Индија заправо могла зарадити додатних 60 милијарди долара годишње од веће отворености. Такође има економског смисла подстицати страна улагања, посебно у сектор производње. Теоријски, иницијатива „Произведено у Индији“ има за циљ управо то. У пракси, међутим, напредак је спор.
Друга лекција из историје за индијске лидере јесте значај традиционалних веза са североисточном Азијом. Најуспешније и најдинамичније привреде Азије данас се налазе у том региону – Јапан, Јужна Кореја и Кина. Као што Далримпл примећује, значајан део ДНК њихових цивилизација потиче из Индије.
Данас постоје дубоке сумње између Кине и Индије, као и између Кине, Јапана и Јужне Кореје. Геополитичке разлике објашњавају те сумње, али заједничка културна историја могла би помоћи у њиховом превазилажењу. Иако Далримплова књига супротставља индијски Златни пут кинеском Путу свиле, могуће је да обе земље заједно оживе те древне путеве, овог пута са фокусом на економску и научну сарадњу у оквиру глобалног југа.
Кина је покренула иницијативу Здравствени пут свиле – која има за циљ јачање међународне сарадње у здравству – док Индија обезбеђује лекове и медицинску опрему земљама у развоју по ниској или никаквој цени, истовремено делећи своје знање. У јеку пандемије ковида 19, када је Запад био невољан да дели вакцине са глобалним југом, Кина и Индија су ускочиле и попуниле празнину. Велика је прилика да наставе сарадњу у унапређењу приступа здравству, посебно у сиромашнијим земљама глобалног југа.
Југоистична Азија – најбоља прилика?
Трећа и вероватно најбоља прилика за Индију лежи у југоисточној Азији – региону који је највише био под утицајем индијске цивилизације, како Далримпл детаљно документовa. Једна од занимљивих историјских аномалија јесте да, иако је југоисточна Азија географски ближа Кини, девет од њених десет земаља има индијску културну основу, што се најјасније види кроз верске и културне праксе. Само Вијетнам има кинеску основу.
Та културна основа је била изграђена на економским везама. У 4. и 5. веку, када су западне залихе злата пресушиле због пада Римског царства, индијски трговци су се окренули југоисточној Азији. Њихови бродови су пловили до данашњих Мијанмара, Малезије, Индонезије, Тајланда, Лаоса, Вијетнама и Камбоџе. Трговци су такође „извозили“ веру, сијајући хиндуистичка и будистичка краљевства широм региона. Мало Индијаца данас зна да је једно од најјачих хиндуистичких краљевстава у историји настало управо у југоисточној Азији.
„У кључном периоду између краја антике и почетка високог средњег века може се тврдити да је Индија била културни и интелектуални центар Азије, утичући и мењајући ток религијског, уметничког и културног живота“, пише Далримпл. „Зато су [кинески научници] ризиковали своје животе да би прешли опасни пут до тадашњег Харварда или МИТ-а (енгл. Massachusetts Institute of Technology – Масачусетски институт технологије, прим. прев.) древне Азије – велике будистичке универзитетске институције Наланда“.
Иако је хиндуизам данас мањинска вера у том региону, његов културни утицај је и даље присутан: хиндуистички епови Рамајана и Махабхарата и даље се изводе у многим деловима југоисточне Азије. Будизам је највећа религија у шест од десет земаља тог региона. Имајући у виду те везе, требало би да постоји блиска културна повезаност између Индије и југоисточне Азије, слична оној између Европе и Сједињених Америчких Држава. Али таква повезаност данас не постоји.
Привредни раст
Један од разлога јесте то што је Индија постала део такозваног персијског света током другог миленијума (како историчар Ричард Итон показује у својим радовима) и удаљила се од југоисточне Азије. Други разлог је данашња релативна економска и политичка затвореност Индије, посебно у поређењу са Кином.
Ако Индија жели да пружи лидерство у азијском веку, најприродније место за почетак јесте управо југоисточна Азија. Први корак био би обнављање старих трговинских веза. То би значило сустизање Кине – што није лак задатак. На основу података из 2023. године, трговина робом између југоисточне Азије и Кине износи 697 милијарди долара, што је скоро седам пута више од вредности трговине тог региона са Индијом. Још 1980. године, индијска трговина са регионом била је (по новчаној вредности) само половина кинеске – 1,3 милијарде долара.
Очекује се да ће Индија постати трећа највећа привреда света до 2030. године. С обзиром на то да је била међу најсиромашнијим земљама света када је стекла независност 1947. године, то би био изузетан успех. Али, да би створила прилике за своје огромно становништво, мора учинити више. У том смислу, књига Вилијама Далримпла не може бити актуелнија. Златни пут није само подсетник на славну прошлост – он може да инспирише Индијце да достигну висине својих предака у ангажовању са обновљеним континентом – и да преузму вођство у азијском веку.
