Мистика и религија, два појма која се често преплићу, али и разликују у својој суштини, представљају дубоко укорењене аспекте људског духовног искуства. Мистика, пре свега, обухвата лично искуство вечности и осећај дубоке повезаности са највишом стварношћу. То је осећање које надмашује текуће време и материјални свет, пружајући увид у тајанствену Суштину која стоји иза свега што је видљиво и опипљиво. Мистик доживљава сусрет са Оним који је недоступан људском разуму и неизразив речима, али истовремено присутан и близак. Тај сусрет захтева потпуно предавање и одрицање од сопственог ега, како би се човек отворио за највећу могућу срећу – приближавање Богу, који за мистика има двоструко име: Онај који јесте и Непостижни.
Религија, с друге стране, не може бити одвојена од мистике, али има шири приступ, обраћајући се целокупној људској личности. Религија открива пут и средства за вечно познање Бога, а њена основа је Откровење, које се прима кроз веру. Мистика, као језгро религије, потврђује ова знања кроз лично искуство. Вера у религији открива Бога као Личност и поставља услове под којима се коначно може постићи јединство са бесконачним, кроз озарење Божанском Светлошћу. Откровење, тако, циља на три силе душе: разум (кроз догму), вољу (кроз заповести и правила Цркве) и осећања (кроз богослужење и молитву).
Без мистике, религија ризикује да се распадне: догматика постаје пука философија, моралност постаје скуп друштвених норми, а богослужење своди се на естетску форму. У овом контексту, Црква би могла постати само социјално-историјски институт. Са друге стране, мистика, ако није укорењена у религији, остаје субјективно аморфно стање, подложно утицају духовног зла. Због тога је припадност Православној Цркви, са својим строгим аскетским правилима, кључна за истинско духовно уздизање.
Првородни грех, који је захватио цело човечанство, открива се кроз демонске импулсе и страсти. Човек је, тако, стално растрзан између добра и зла, и води непрестану унутрашњу борбу. Зато је за мистика неопходан аскетизам и послушност Цркви. Без аскетизма, који обуздава страсти, и без послушности Цркви као извора освећења, мистик остаје без Благодати – једине силе која може обуздати демонске импулсе.
Католицизам је изопачио појам првородног греха и умањио значај аскетизма, сводећи га на минимум, док протестантизам често гледа на аскетизам као на патологију. У овим конфесијама, мистика је деформисана или уништена, а религија сведена на морал или окултизам. Савремени човек, изгубивши своје мистичко осећање, тежи да религију сведе на моралне принципе, неспособан да разликује дубоке разлике између Православља, католицизма и протестантизма.
Без мистике и аскетизма, човек не може истински осетити стварност Православне вере. У одсуству истинске религије, мистика се претвара у субјективно искуство које може водити у духовну заблуду. Зато је, како је нагласио архимандрит Рафаил Карелин, за православне вернике Бог Живот живота и Светлост светлости, Православље је тајанствени Синај, вера је највиша истина, а мистика – очевидност те вере.
