Након победе Доналда Трампа и тектонских промена које почињу унутар администрације САД, припадници естаблишмента Демократске странке и са њима повезани академци, јавни радници, идеолози различитих врста, све своје снаге и наде усмерили су на последњи бастион одумирућег глобализма и левичарског воук прогресивизма, Европску унију.
ЕУ не одступа ни за милиметар од зацртаних циљева „заједнице вредности“, што данас подразумева најпре укидање слободе говора, политичког организовања, научног истраживања и било какве могућности да се изађе ван оквира зацртане идеологије. Оно што је Вацлав Клаус најављивао још пре петнаест година, да се ЕУ претвара у нову Коминтерну, сада се реализује на очигледан начин.
Но, Брисел је постао и носилац неокон интервенционизма, дакле оних праваца политике који настоје да превласт западног света задрже и по цену нових хладних и стварних ратова, где год је то могуће. Суштински, Брисел као истовремено седиште НАТО и ЕУ, уз помоћ неизбежног Лондона и америчке изгнане дубоке државе, постао је симбол за оно што је Џејмс Џатрас лепо дефинисао када је рекао да трансатлантизам иде са трансџендеризмом.
У центру тог новог подухвата је рат са Русијом. Засада преко посредника, Украјине, али са очигледним намерама да се проба поново са нападом на Москву. Док Трампова админситрација како-тако покушава да ради на заустављању рата уз прихватање одређених концесија за Русију, Брисел изричито тврди да је пуна подршка Украјини за наставак ратовања и њено интегрисање у западни безбедносни систем једини прихватљив пут, те да од исхода рата у Украјини зависи и будућност ЕУ и западне цивилизације.
Поновно наоружавање
Ова ратна реторика и дугорочно планирање сукоба са Русијом, а убудуће и са Кином, покренута је Драгијевим планом о задуживању ЕУ у висини од 800 милијарди евра и фантастичном идејом пристиглом са Вол Стрита, да Немачка и ЕУ своју посусталу економску компетитивност у свету треба да обнове поновним наоружавањем. Човек се са сетом сећа времена Ангеле Меркел која је радила на пацификацији европског континента, одбијала америчке подстицаје да се покрене ратна машина и индустрија, и пре свега дуго времена са успехом одолевала притисцима да се ЕУ као тело баци у дугове емитовањем обвезница и непостојећег новца…
Сажетак овог новог правца европске милитаристичке политике, налази се у документу који је Европска комисија објавила 19. марта ове године. Двадесетак страна текста спаковано је у нешто што се зове Бела књига за европско одбрамбено оспособљавање до 2030. године. Овај план се назива и РеАрм, односно поновно наоружавање. Он заслужује детаљну и многослојну анализу коју овде не можемо да понудимо, али ћемо представити макар најважније тачке и правце на које указује.
Ово се индиректно тиче и нас, како због наставка инфлације коју ће изазвати, и због очекиваних нових притисака на Србију и Републику Српску за прикључење ратним напорима Запада (у чему Србија већ дебело учествује упркос прокламованој неутралности, на шта је руска СВР указала), а вероватно и за почетак процеса формалног прикључења НАТО-у, на шта указује недавно изненадно пензионисање команданта копнене војске и симболичко слање једног професора на БН телевизију које је у Републици Српској изазвало велику пажњу.
Дакле, овај документ је јасна, отворена претња за Русију, Кину, Иран, и све државе које се одређују као „аутократске“. Занимљиво, овога пута Турска није у том кампу, већ се налази међу важним партнерима на крају. Насупрот идејама да се украјински рат одреди као последица непотребног и по Русију опасног ширења НАТО пакта на исток (Миршајмер, Сакс, чак и Трамп), овај документ наставља са причом о томе да је Русија основна опасност, која ће после Украјине, ако не дај Боже победи, кренути и на друге чланице ЕУ.
Брисел изричито тврди да је пуна подршка Украјини за наставак ратовања и њено интегрисање у западни безбедносни систем једини прихватљив пут
Он одбацује сваку идеју о неутралности Украјине и заступа њено пуно интегрисање у безбедносни оквир ЕУ, (дакле и НАТО), сајбер снаге, свемирско ратовање, процес набавки сировина и заједничког инвестирања у одбрамбену индустрију итд. Украјина дакле треба од крајине руског света, што јој је изворно име, да постане Војна крајина Европске антисвете алијансе. Дакле како год да се рат заврши, оно што од ове државе остане треба да буде фанатизовано, војно опремљено и спремно да се прво жртвује за потребе Европе у борби против „аутократских“ варвара.
Узгред, Зеленски нема никакав легални статус у сопственој земљи и ако ишта личи на аутократску владавину, без избора и изборног легитимитета, то је његова позиција. Али земље ЕУ су, захваљујући свему томе, добиле милионе жена и деце из Украјине којима обнављају своју више него суморну демографску слику. Разумљиво, само наставак рата може да им донесе нове становнике тога типа. Отуд читамо како ће „Комисија да промовише интеграцију украјинске одбрамбене индустрије у заједничко тржиште, да подржи проширење коридора за војну мобилност и на Украјину и да истражи могућност приступа Украјине услугама ЕУ које су лоциране у свемиру“.
Укидање суверенитета
Штавише експлицитно се каже да је Украјина сада главна лабораторија за европску војну и одбрамбену индустрију, како у смислу тестирања оружја, тако и у смислу сакупљања искустава и логистичких информација о непријатељу и о начинима на који се сада води рат, мобилишу и подстичу борци итд. Наравно, и искуство фанатизовања бораца је нужно, јер је опште место да савремена Европа не подиже ратнике већ размажене потрошаче.
Украјини је посвећено много простора укључујући и цело пето поглавље које детаљно доноси попис војних ефектива које ће бити дате у оквиру повећања војне подршке овој земљи. Украјинска одбрамбена индустрија треба да буде сасвим интегрисана у европску одбрамбену индустрију, тврди се овде.
Ако сте мислили да ћете прочитати о томе како је безбедност Европке уније угрожена тиме што САД прете да ће једној чланици одузети суверену територију, на било који начин, укључујући и војну силу, грешите. Питање Гренланда, као и питање Панаме, уопште се не помињу као изазови.
Овај документ је опасан најпре за саме европске државе и оне последње међу њима које још увек покушавају да очувају нешто од суверенитета и ингеренција које им по оснивачким уговорима припадају. ЕК преко узурпације политика, финансија и одлучивања у питањима безбедносне индустрије и политике, преузима велики број надлежности које јој не припадају и додатно подрива супсидијарност држава и региона.
У документу се врло јасно види да је милитаризација као у стара времена шанса да се подстакне иновативност
Овде се јасно назначују простори које они намеравају да узурпирају као што су заједничка набавка сировина, контрола ланаца снабдевања, јавне набавке у питањима одбране итд. У документу се захтева да законодавци на нивоу ЕУ донесу читав пакет нових закона, политика и регулатива.
Заиста смешно звучи када се на крају документа каже да ЕУ јесте и остаје мировни пројекат. Управо овим документом и стратегијом ЕУ потпуно губи своју изворну, после рата дефинисану природу пројекта мира на европском континенту. Као и тридесетих година, Вол Стрит и Лондонски сити траже од Европе и омогућују јој да престане бити мировни пројекат и да поново постаје ратни, јасно усмерен ка освајању Русије.
Источни штит
Комисија у овом документу такође позива чланице да одступе од некада ригорозних критеријума за очување евра и да пређу на буџетску флексибилност. Такође се тражи дугорочно планирање у набавкама и заједничкој производњи. Чиме заправо ЕУ прелази на ратну планску привреду у наредном периоду. То је очигледно услов за наставак безбедносног и вредносног прозелитизма Брисела.
ЕУ препознаје и нова технолошка поља ратовања, односно технолошке пробоје који имају и цивилну и војну димензију као што су ВИ, квантни компјутери, дронови, дигитализација итд, где они заиста запањујуће касне у односу на САД и Кину, па чак и Русију у одређеним сегментима.
У документу се врло јасно види да је милитаризација као у стара времена шанса да се подстакне иновативност, нађу нова решења и ухвати прикључак са великим играчима на овом пољу, односно у глобалној технолошкој трци. Посебно се истиче шанса да се укључују у роботику која још није развијена. Истиче се да је разлика између цивилне и војне употребе технологије све више замагљена.
Уз то иде и цео пакет инвестиција у инфраструктуру за мобилност војске на европском континенту. И ту се јасно показује како ЕК види своју шансу да коначно прошири своје ингеренције на наметање стандарда, контролу развоја и унификације европске транспортне инфраструктуре, и контролу власништва инфраструктуре која се више неће продавати другим државама (нпр. Кини).
Уводи се нешто што се назива Источни гранични штит према Русији и Белорусији, а што треба да обухвати физичке баријере и развој инфраструктуре у модерни систем за надгледање. Дакле, сведочимо новој гвозденој завеси, коју овога пута они (ЕУ) подижу, претендујући, на неки чудан начин, да себе и даље одређују као „слободан свет“.
