Ове недеље се навршава месец дана од бекства Башара ал-Асада из Дамаска и устоличења нове власти некадашњих побуњеника предвођених некадашњим џихадистом Абу Мохамедом ал-Џоланијем. То ратно име, које је он носио од својих дана у Ал-Каиди и Исису, те као лидер Џабхат ал-Нусре, Џолани полако одбацује. У убрзаном процесу митарења које не траје ни месец дана, овај исламиста је скинуо униформе и турбане, обукао одело, истримовао браду, и вратио се имену с којим је рођен – Ахмед ал-Шараа, којим ћемо га и ми називати, јер се ал-Џолани спомиње све мање у званичним и медијским саопштењима.
Ал-Шараа има чудан статус. Потерница коју су Сједињене америчке државе расписале за њим, са наградом од 10 милиона долара, је укинута након његовог састанка са Барбаром Лиф, помоћницом државног секретара Ентонија Блинкена. Али његова организација, Хајат тахрир ал-Шам, је и даље на списку терористичких организација. Зар то не чини и њеног вођу терористом? Такође, који је унутрашњополитички статус човека чије радно место је председничка палата? Није премијер, није председник, није вођа револуције, није министар. Он нема статус, он је човек с моћи. И то је довољно страним званичницима да се срећу с њим.
Турски штит и Курди
Први је у посету стигао Хакан Фидан, турски министар спољних послова који је 22. децембра допутовао у посету Дамаску и заложио се за укидање санкција Сирији. Турска, која је седам година штитила побуњенике у уском делу Сирије величине београдског пашалука уз границу са Турском, наставља да се понаша заштитнички према својим нагло пораслим штићеницима. Турска ће изградити далеководе који ће повезати север Сирије са мрежом у Турској, и тиме омогућити доток струје у земљи где је једва има. Сиријско Министарство електроснабдевања је изашло са својим планом у три фазе, где је краткорочни циљ крпљење мреже у наредна два месеца како би се обезбедило осам сати струје дневно домаћинствима у Сирији, и то не целој. Тек у другој фази, која је предвиђена да траје три године, ће електране и мрежа далековода обезбеђивати струју целој Сирији. У трећој фази, која ће трајати десет година, ће капацитети и инфраструктура бити изграђени да се врати стопроцентно снабдевање 24 часа дневно. Под условом да се план спроводи на време и не буде ометен сукобима.
Но, главна тачка у сусрету Фидана и ал-Шараа су били сиријски Курди који и даље одбијају да положе оружје и прихвате потпуну контролу Дамаска, што су урадиле све остале фракције и територије у Сирији, укључујући и Алевите у приобаљу. Друга побуњеничка група која је у потпуности под контролом Анкаре, Сиријска национална војска, и чије име не треба да завара – нити је национална нити је јединствена војска – се сукобљава са Курдима на обалама реке Еуфрат. А Турска припрема своју војску за потенцијални упад на сиријску територију коју контролишу Курди како би једном засвагда почистила организацију коју сматра за националну опасност. Јединице народне заштите (ЈПГ) су курдска милитантна организација изникла из Курдске радничке партије (ПКК), некада марксистичке организације турских Курда, која се и терористичким нападима борила против турске државе а за независност Курдистана. Током 1970-их и 1980-их, председник Сирије Хафез ал-Асад, отац Башара ал-Асада, је пружио уточиште курдским борцима и из Турске и из Ирака под Садамом Хусеином. Сирија је била савезник СССР-а и ривал овим двема регионалним силама.
Зато Турска и данас види опасност у могућности да, из њене визуре, огранак ПКК настави да контролише део Сирије, где би курдски борци имали упориште за упаде у Турску. Зато је Фидан у свом говору након сусрета са ал-Шараом рекао да Сирија мора успоставити пуну контролу над целом својом територијом и поразити све терористе, чак и оне који су се борили против других терориста, што је YПГ која се борила против Исламске државе/Даеша.
Саудијска Арабија
Нови Дамаск је кренуо да интензивно ради на одобровољавању регионалних сила. Након посете из Турске, следила је посета Сиријаца Саудијској Арабији. Делегација коју су предводили министар спољних послова Асад Шајбани, министар одбране Мархаф Абу Касра, и нови шеф обавештајне службе Анас Хатаб је примљена од стране саудијских колега, министра спољних послова Фејсала бин Фархана и Халида бин Салмана, министра одбране и млађег брата крунског принца и де факто регента Саудијске Арабије, Мохамеда бин Салмана. Та прва званична посета обавештајно-безбедносних кадрова говори и која тема је доминирала у разговорима две земље. Сирија не сме опет пасти у хаос у којем ће неки нови ИСИС/Даеш преузети део територије и користити га као базу за нападе по региону. Да се то не би десило, потребне су огромне количине хуманитарне помоћи сместа и многе милијарде за обнову порушене земље. Саудијци су желели да процене борце ХТС-а, некадашње џихадисте које су и сами Саудијци финансирали у грађанском рату пре 10-15 година, пре него што је Мохамед бин Салман преузео власт и сасекао отпор у свом походу на престо. Саудијска држава је већ 250 година савез краљевске династије ал-Сауд и „цркве“, односно верског естаблишмента који предводи породица ал-Вахаб. Изузетно конзервативна форма Ислама и чак њено џихадистичко ширење над другим муслиманима су били идеолошка основа саудијске државе до доласка на власт регента Мохамеда који је решио да модернизује своју земљу, уклањајући свакога ко му се супротстави – и џихадисте и феминисте и новинаре и проповеднике. Ови нови Саудијци не желе да им се врати исламистички бумеранг који су финансирали све ове године. Како би их убедили у истинитост своје метаморфозе, сиријски изасланици су решили да дођу у Ријад обучени не у војничке, него у технократске униформе, одела, беле кошуље, и кравате.
Европска Унија
За нашу јавност најзанимљивије, али за саме Сиријце најмање важне званице су дошле 3. јануара у Дамаск. Немачка министарка спољних послова Аналена Бербок и француски колега Жан-Ноел Баро су се сусрели са ал-Шараом. Дочекао их је и он у оделу са краватом, рукујући се са мушкарцем Бароом, али не и са женом Бербоковом. Као исламиста, он не сме да дотакне жену која му није ни род ни супруга. Уместо тога, положио је руку на срце, и уз осмех јој се благо наклонио. Европска унија, коју су двоје шефова дипломатије представљали и у чије име су говорили, како је рекла нова висока представница Каја Калас, није значајан актер на Блиском истоку, нити у Сирији. Од ЕУ Сирији је потребно укидање санкција које су стављене на Сирију под претходним режимом. За то су потребна дела, не речи, како је рекла Бербокова. Одлазећа немачка министарка и даље инсистира на својој „феминистичкој спољној политици“, коју никада није дефинисала, али се у случају Сирије гледа да ли ће нове власти, које предводе некадашњи џихадисти, кренути путем авганистанских Талибана или не. Поред тога што нове власти Сиријкама никако не намећу хиџаб и изјављују како су те ствари лични избор, тик пред посету из Европе су поставиле жену на позицију гувернерке Централне банке Сирије. Мајса Сабрин, непокривена професионална економисткиња која је већ била вицегувернерка банке, је тако постала највише рангирани женски функционер у историји Сирије.
Но, ову феминистичку авангарду је саплело непријатно подсећање из џихадистичке прошлости. На друштвеним мрежама се појавио видео-снимак од пре тачно 10 година, на коме се види данашњи министар правде, Шади ал-Ваиси, тада шеријатски судија у Идлибу под Џабхат ал-Нусром, ал-Каидином филијалом у Сирији. Обучен не у одело као данас, него у белу одору, тауб, он осуђује две жене на смрт због бављења проституцијом и надгледа њихово погубљење пуцањем у главу. Није услишио молбу једне од њих да пред смрт по последњи пут види своју децу. Овакви моменти из џихадистичке прошлости ће тек сустизати ХТС. Није искључено ни да се ал-Шараа сусретне са неким злоделом ал-Џоланија које би знатно отежало сарадњу са спољним факторима. Отежало, али не и спречило. Чак је и шеф ирачке обавештајне службе, Хамид ал-Шатри дошао у Дамаск да се рукује са човеком који је некада војевао у његовој земљи и учествовао у џихаду против Шиита којима ал-Шатри припада.
Може се очекивати да ал-Шараа тихо почисти било какве сараднике који би из прошлих или садашњих разлога били оптерећење за углед нове Сирије. Зато се може и очекивати ал-Ваисијева оставка, али не и суђење. На крају крајева, он није прекршио закон. Само га је спроводио у једној форми која више није прихватљива. Његов одлазак би био гаранција да неће опет постати прихватљива.
Док је француски министар Баро Сирији понудио помоћ у писању устава, и позвао Курде да положе оружје и укључе се у оквире нове државе те забораве на федерално уређење Сирије; министарка Бербок је изнела мноштво празнословних коментара и само један конкретан захтев који чак није ни био упућен Сирији, него Русији. Наиме, она је позвала Русију да се у потпуности повуче из Сирије, што је открило њен угао гледања на Сирију. Немачка, Европска унија, је у сукобу са Русијом и као да је неспособна да сагледа ситуацију у другим светским регионима ван те своје визуре. Свуда је потребно захтевати повлачење Русије, ма шта то коштало неевропске регионе. Буде ли ЕУ укидање санкција Сирији скопчала са ускраћивањем дозволе руским снагама да користе своје базе у Сирији, поновиће грешку какву је починила бесконачним условљавањем Србије у току 2000-их, само што Сирији ЕУ није ни изблиза битна. Такав захтев би можда услишили заједничком захтеву САД, Турске, Саудијске Арабије. Још један погрешан корак је неко у новој администрације учинио са уџбеницима за основну школу. Првог дана нове године појавио се допис Министарства образовања у којем се уводе неке промене у школској настави. Све лекције које су глорификовале владавину ал-Асадових и њихове Бат партије су избачене, што је и било за очекивати, али је избачена и лекција о еволуцији из уџбеника биологије. Такође, убачена су нека тумачења сура из Курана која су радикалнија од досадашњих, попут оне да су хришћани и Јевреји скренули са стазе због чега су проклети. Из историје су избачена поглавља о пре-исламским божанствима Сирије и о Хамурабијевом законику, као и било какви негативни описи османлијске владавине над Сиријом од 16. до 20.века, што је вероватно услуга Турској. Министар образовања је брже-боље повукао тај допис и рекао како ће бити оформљене комисије да установе нове образовне садржаје, али делује као да нове власти, упркос вољи за самореформом и даље имају старе пориве. Видеће се које ће превладати.
