Никад ни са ким није причао. А са сваким је комуницирао, музиком. Био је доста тужан тип. Мало се знало о њему. Живио је баш од тога што је свирајући, привлачио људе, који су му остављали ситнину. Толико му је ваљда и било потребно. Улични свирач је постао један од симбола града.
Атракција и урбана легенда
Па су доводили неке чак и значајне људе, који би га посјећивали, да виде интересантног човјека, атракцију, као какво живо људско здање. Он би им поново одговарао виолином. Некад су се и љутили на њега. Знали су и да га извријеђају. Некад похвале, наругају се.
Он је увијек стајао исто. Са истом гримасом лица, само је звук, био другачији. Говорили су да је лудак, чудак, свакакве приче. Урбане легенде.
Изненадни крај
Драган се остварио као успјешан човјек у другом граду. Једном је шетајући поред старе, оронуле зграде кад је дошао у посјету својима, затекао, како одводе у мртвачницу неког. Упитао је болничара, о коме се ради? Овај му одговори да је ријеч о „уличном свирачу“. Баш до прије неки дан је свирао. Како се није појављивао, неко се сјетио да се провјери.
Шта се даље десило са њим?
Нијесу га нешто, суграђани испратили посебно. Сахрањен је о трошку државе, као сиромах. Потом заборављен. Неко се годинама, послије, сјетио да направи бисту, уличног свирача, у природној величини, са виолином, на истом мјесту на којем је стално свирао. Чак је направљен и ситан новац, као имитација испред бисте.
И даље се смјењују дан и ноћ, киша и сунце, годишња доба, расположења. Али, улични свирач и даље стоји на истом мјесту.
