Већина религија се одликује одређеним мистицизмом. Мистицизам представља прелажење из чулног у ванчулно, дакле, оно што се обичним чулом не може опазити. То се може десити спонтано или коришћењем одређених средстава или техника.
У разним религијама имамо и различита средства. У далекоисточним будизму, хиндуизму, ђаинизму, имамо технике медитације уз изговарање одређених ријечи, које се називају мантре. Циљ је постићи тзв. нирвану, стање безмисаоности и ништавила, које се овдје позитивно схвата.
Типови мистицизма у религијама
У јудаизму имамо кабалу.
У исламу суфи или дервишки покрет. Овај тип мистицизма је присутан од саме појаве ислама. Позната је суфијска мистичарка Рабија. Суфизам је доста уобличио исламски пјесник из Коње, данашње Турске Џелалудин Руми.
У хришћанству мистицизам се јавља такође од самог почетка, као што знамо из Посланица апостола Павла. Ипак, списи, који су изразито утицали на мистичну традицију хришћанства, а и других религија, су псевдо-Дионисија Ареопагита „О Божанском примраку“, као и „О небеској јерархији“. Не зна се прави аутор ових списа.
Они су утицали на мистичну праксу и учење Православне Цркве.
Списи јеретичких Копта
Ови списи су откривени негдје у четвртом-петом вијеку, интересантно код јеретичких Копта. Али Свети Оци су ове списе оцијенили као православне. Православни мистицизам се јавља такође код коптског монаштва, док је било у склопу Православља. Познати су велики Свети Оци из тог периода – Свети Антоније, Свети Макарије и други.
Они су живјели не тако дуго прије него што је Коптска Црква отишла у јерес монофизитизма у петом вијеку. Корјени исихазма потичу од њих, неки аутори наводе још и Стари Завјет, од Светог Пророка Илије.
Исихазам је мистичка пракса тиховања и непрестане молитве Господу
Сам назив исихазам или тиховање, означава молитвено ћутање уз изговарање молитава, најчешће Исусове молитве. Овим се путем може видјети Нетварна Свјетлост, коју су се удостојили видјети Апостоли на гори Тавор, приликом Исусовог Преображења.
Оснивањем светогорских манастира, исихастичка пракса се „сели“ овдје и остаје водећи исихастички центар до данас. Света Гора је била расадник исихазма широм Православља.
Спор између св. Григорија Паламе и Варлаама Калабријског
У четрнаестом вијеку долази до тзв. исихастичког спора између светогорских монаха, које предводи Свети Григорије Палама и калабријског монаха Варлаама. Варлаам је монахе исихасте називао пупкогледцима.
Варлаам Калабријски је исихасте називао „пупкогледцима“ (на грчком ομφαλόψυχοι – омфалопсихои) подругљиво, јер је чуо да се монаси током молитве повлаче у тишину, седе повијени, усредсређени на дисање и често гледају у пределу пупка како би смирили мисли и сабрали ум у срце. Он је ово буквално схватио и исмевао као телесну, бесмислену праксу, тврдећи да је то сујеверје и обмана.
Међутим, исихасти су у ствари тежили унутрашњем тиховању и духовном очишћењу кроз непрестану молитву – а телесни положаји су били само помоћно средство у том подвигу, не циљ. Варлаам, који је био под јаким утицајем рационалистичке западне теологије, није могао да прихвати учење о непосредном опиту Божије енергије, па је исихасте сматрао јеретицима и фанатицима.
Одговор Григорија Паламе на осуде Варлаама Калабријског
Свети Григорије Палама је одговорио Варлааму Калабријском тврдећи да је могуће истинско и реално општење човека са Богом кроз Његове нестворене божанске енергије, али не и са самим Божијим суштином, која остаје недоступна.
Он је објаснио да су свети људи, кроз очишћење, молитву и благодат Светог Духа, могли да искусе Таворску светлост – исту ону светлост коју су апостоли видели на Гори Преображења.
Палама је нагласио да ова светлост није створена, већ вечна и божанска, и да није плод маште или само ума, како је Варлаам тврдио. Такође, показао је да је пракса исихаста укорењена у Предању Цркве и учењу Светих Отаца, а не у некаквој новотарији.
Црква је прихаватила учење св. Григорија као исправно и православно
На крају, Црква је прихватила Паламино учење као исправно и православно, а Варлаам је осуђен на више сабора. Зато се Свети Григорије Палама и данас сматра великим браниоцем исихазма и мистичке духовности Православља.
Може се рећи да се у овом спору рјешавају многе теолошке теме битне за Православну Цркву, као што је Нестворена Божанска Енергија и Свјетлост, као и могућност човјека да на овај начин ступи директно у контакт са Богом, што је Западна црква, заједно са Варламом одбацивала.
Многи и православни монаси су потпали под западни утицај. Ипак, Свети Григорије Палама се изборио за православно учење. То је, може се рећи, било и једно од последњих великих учења Православне Цркве, званично озваничених прије Османског освајања већине православних земаља.
Обновитељ изихазма у 19. веку је Старац Јосиф Исихаста
У току турске владавине ово учење се све више губило и на Светој Гори. Један од поновних обновитеља исихазма у двадесетом вијеку је Старац Јосиф Исихаста, који се упокојио 1959. године. Овим путем су наставили и његови ученици. Један од знаменитијих, који се упокојио прије неколико година је Старац Јефрем Аризонски.
Старац Јефрем је основао преко двадесет православних манастира широм Америке. Сам је говорио о значају исихазма и Исусове молитве, која гласи:
„Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“
или „Господе Исусе Христе, помилуј ме“…
Православни духовници тврде да ова молитва поред Свете Литургије одржава свијет.
