Наша „буржоазија” има о марксизму, као политичком противнику, сасвим несавремене и сентименталне појмове. Комунисти и комунистичка пропаганда то је за нашег „грађанина” нека врста младићке лудости, која ће проћи и коју треба пустити да истутњи.
Наш човек – производ политичке демагогије која је трајала на свим пољима јавног живота деценијама – пред упорним марксистима од срца ће се предати „алал ти вера”. Без икаквог познавања марксизма, или врло површног, као партијски човек на дну срца, наш политички човек, па и наш просечни човек, иде уз марксисту као саботера, са истом оном притајеном симпатијом којом гледа на божјака против кондуктера када развали ноздрве или тресне пљуванак о патос трамваја. Пусти слободног човека.
Иначе, и те како без поштовања туђег политичког убеђења, препредена и пуна немилосрдног цинизма, наша буржоазија, без обзира на демагогију, примитивно саботерство његовог покрета, и данас меша марксисту и светли лик идеалисаног Светозара Марковића. Она мери данашње марксисте појмовима које је стекла око Туцовића, и у њеној глави данашњи интернационалист једнак је са марксистом типа професора Ђурића.
Нема сумње да се, нарочито стицајем политичких прилика оног доба покрет Светозара Марковића и његова личност може идеалисати и да је идеалисана. Нема сумње ни да је социјалистичка партија пре рата можда вредност у нас донекле и са националистичког гледишта. Најбољи израз националне свести наших тадашњих Бакуњиноваца дата је у писму Гаврила Принципа где је борба између свести да је потребно, пре свега, решити питање национално, и револуционарног идеализма, јасна.
Све то, међутим, нема никакве везе са данашњим нашим марксистима, и никаква смисла. Те реминисценције поводом марксизма само су опасна самообмана либерализмом ушкопљеног нашег „грађанског” сталежа. Оно што је било најбоље међу марксистима, давно је откинуто од радништва, ућуткано у дреци нових „савремених” марксиста. И када би се данас прегледао, без илузија, наш марксизам – нашто би се у њему скоро 90 одсто немарксистичких елемената конфесионалне демагогије и сепаратистичког саботерства. Према њима, наша буржоазија не би требала да има никакав обзир.
Комунистичка пропаганда, баш зато јер је за нашег човека нова, успева код нас скоро без отпора. Та пропаганда, већ сама по себи, изграђена је и боља од свих других манифестација марксизма. Она има читаву скалу мајсторских, прорачунатих ефеката. Наш буржоа који уме да се брани од хајдука, који на селу даје тип зеленаша хладна срца, стоји наивно ошамућен пред игром марксиста. Зато је пропаганда марксистичка у нас тако илегална и закићена са толико туђег перја. О читавом низу комунистичких пропагандних елемената наш буржоа нема ни појма.
Теза голготска о пролетеру код нас је потпуно успела. Кад би нас неко посматрао из далека, изгледало би као да је код нас пролетерски проблем главни проблем нације и друштва. Толики други, економски, и што је важније, духовни проблеми, нису још ни дотакнути, али се зато сваки дан, све што зна да пише и чита, све што је ишло у школу, скупља око марксизма.
Марксизму треба теза да је пролетер великомученик, а одмах и друга да је буржуј што одвратнија свиња. Марсизам издваја као изабрани народ пролетера, говори му да је цвет човечанства. Марксизам као поп из дана у дан уверава пролетера да је само он јадан и бедан, да треба да се прене и да влада.
Што је најлепше, наш буржоа се при томе снебива као неиспавана млада и све те тезе прима, па се стидљиво склања. Је ли игде показао вољу да се бори против марксистичког лицемерства? У сталежу свештенства, професора, младих „научника” универзитета, одборима „националних” организација? Не, он подлеже тој масовној хипнози као буба шваба. Пролетер, сам по себи, тобоже, инкарнација је света доброг и племенитог, њега треба дићи на пиједестал, он је вазнесење човечанства.
Да не би био „несавремен”, нехуман, и нарочито литерарно заостао, буржоа све то гледа као да сања. Пролетеру је све дозвољено и све му се извињава – за њега и његову класу сви су забринути. У њему је идол морала, па и лепоте. Уметност, као Венеру, треба голишавог да слика само њега. Што је најодурније у тој комедији, то је да све то не доноси никаквог бољитка нашем раднику, нарочито не оном који је расно наш, који је у контакту са нацијом, и тек пошао из села. У ствари, све се то одиграва на површини тзв. интелигенције и читава та апотеза пролетера, који га после тако скупо кошта (види: Аустрија, Немачка, Шпанија, Бугарска), код нас постаје права карикатура.
Марксистичка пропаганда претвара нашу интелигенцију у аморфну масу која не зна да се брани и која, изгледа, напушта положај традиције, и положаје своје уопште – без удараца. Марксистима, без теоријски, задржавши плате, разуме се, прошла је читава једна класа кукавица. Земља наша стоји по страни и сељак гледа чудо што се око њега збива, али овај сталеж – који има за дужност да се брани – полако попушта.
Пролетер није такав каквим га марксистичка пропаганда фарба, и они који су делили хлеб са њим и рачунали на њега знају да је његова права слика сасвим друга. Место њега високо се уздиже национална идеја, али наш буржоа сматра да је „несавремена”. У ствари, то је једина идеја у име које у нас може да се тражи не само социјална правда, него и смисао сваког рада и логична веза са оним што је било. А све што није и неће у нацију – има да зна шта га чека.
Питање марксизма није полицијско питање – каквим га наша буржоазија сматра – већ је питање друштва, оно је питање борбе и отпора. Нација, она је ту – у тих 80 одсто сељака – једносушних, архаичних, у својим пољима и планинама. За њу никакав социјални програм није широк доста, у име њено никаква строгост није тврда доста. Пролетерско питање није главно питање, напротив.
Марксистичка пропаганда у нас не заступа радника, ни реални програм његових интереса, нити је неки идеализам. Марксистичка пропаганда у нас је једнака са радом издајица у туђини, против ње наша буржоазија не уме да се бори, против ње наћи ће се лек тек онда када буде буде уздигнута као политичка идеја нација и раса, а та постоји. Она је ту и код Новог Места и Чрномеља и дуж Кордуна и на Пакри, и дуж Дрине и преко свих наших древних кршева, вртача и планина до светих језера. Једна иста и неприкосновена. Доћи ће дан кад ће она судити уљезима!
Текст Милоша Црњанског за 14. бр. листа „Идеје” из Београда од 16. фебруар 1935.
Приредила: Весна Драгићевић/Нови Стандард
Извор: „Српско становиште – Милош Црњански”, Catena mundi, Београд, 2023.
