„Док су милиони спавали, обављено је једно крштење у васиони“, писала је Политика 13. марта 1938. о новом небеском објекту, именованом – 1564 Србија. Пронашао га је тада млади астроном Милорад Б. Протић, а самим тим му убрзо постао и кум.
Протић ће касније постати директор Астрономске опсерваторије у Београду, а током дуге каријере откриће и именовати 33 астероида.
Међу њима су и 1554 Југославија, 1517 Београд, 2244 Тесла, 1550 Тито, али и 1724 Владимир, по унуку Владимиру Бенишеку, данас такође астроному, као рођендански поклон.
„Није пропустио ниједну ведру ноћ“, наводи о њему се у тексту Политике.
„Стражарио је над небом и облацима, једним оком на великом дурбину, такорећи преко целе ноћи и сваке ноћи. И чим би се облаци растурили и указао један део ведар, он није жалио одмор, топлу постељу. Прекидао је сан, ма које доба ноћи било.“
Долазак
Почетком 1930-их, на адресу Астрономске опсерваторије на Великом Врачару, данас познатом као Звездара, стигло је писмо.
Непознати младић молио је управника Војислава Мишковића, једног од утемељивача астрономије на овом простору, да све прочита до краја, пише Политика. Од детињства су га „вукле необуздана жеља и љубав за изучавање тајни васионе“, због чега је желео да постане астроном.
Зато моли управника да га прими на било какав посао у Опсерваторији, једној од најстаријих научних институција у Србији, основаној 1887. године. У потпису – Милорад Протић, дипломирани машински техничар.
Рођен је 6. септембра 1911. у Београду. После школе, запослио се у Индустрији мотора Раковица, где је радио као технички цртач, али су му у глави све време била небеска пространства.
Управник Мишковић није могао ништа да му обећа, додаје Политика у тексту, пошто су сва места већ била попуњена, али му је обећао да ће се једног дана, ако буде прилике, сетити његове молбе.
И сетио га се. Протић у априлу 1932. почиње да ради у Опсерваторији, наводи се у његовој биографији.
„Прво као волонтер, па обичан посматрач, па је завршио студије астрономије, да би на крају два пута био и директор (1956-1960 и 1971-1975)“, каже Милан Димитријевић, бивши директор Астрономске опсерваторије у Београду, у разговору за ББЦ на српском.
У томе се, истиче, астрономија разликује од других наука.
„Ако немате медицинско образовање, а хоћете да се бавите медицином, закон вас гони као надрилекара, а ако немате образовање, а хоћете да се бавите астрономијом, ви се угледни и уважени астроном аматер“, додаје бивши министар за науку, технологију и развој Савезне Републике Југославије. Јер астрономи се ослањају на војску астронома аматера.“
Детектовао 33 астероида
Милорад Протић је током година у Опсерваторији, чијим се великим телескопом, према писању Борбе, са Звездаре „могу читати новине стављене на палату Албанија“, имао низ послова и задужења.
Пре свега на организацији и спровођењу редовног посматрања активности Сунчевих пега, био је управник рачунарског центра, као и уредник неколико научних билтена.
„То бисмо данас звали рачунарска лабораторија, али тада су рачунари били људи, све се рачунало ручно“, наводи Анђелка Ковачевић са Катедре за астрономију Математичког факултета Универзитета у Београду, за ББС на српском.
„Радом на таквим машинама, Протић је успео да детектује 33 астероида и израчуна њихове путање.“
Један је од првих научника који су се уселили у Опсерваторију, у којој је остао до краја живота.
„У оно време, Опсерваторија је грађена тако да буде ван Београда, а уједно је била и стан за директора“, каже Димитријевић.
„Разлог је практичан – ко ноћу посматра небо, а у то време није било превоза или нечег сличног, у три или четири ујутру није имао где кроз Звездарску шуму“, додаје уз осмех.
Први проналазак
Једне такве ноћи, док је професор Мишковић и даље спавао, Протић је на небу угледао… Нешто.
Одмах је отрчао у лабораторију, нервозно испирао и сушио негативе.
На једном од њих имао је и шта да види: једва видљив траг малог небеског објекта, односно планетоида, пише Политика.
Реч је о појму који се данас користи за патуљасте планете, засебно дефинисана небеска тела, а који је кроз историју био попут синонима за астероид.
Америчка Национална ваздухопловна и свемирска агенција (НАСА) астероиде дефинише као „камена или метална небеска тела пречника већег од метар, који самостално или у групи сличних тела обилазе око Сунца“.
У поређењу са планетама, далеко су мањи и најчешће неправилног облика.
„Био је узбуђен, необично узнемирен. Да ли ће му се остварити нада која га није напуштала ниједне ноћи, да на небу пронађе нови планетоид и обрадује професора“, писао је 1938. новинар Д. Дим о Протићу.
Мишковић и Протић убрзо су се бацили на рачунање његове путање.
Све је указивало да је реч о новооткривеном небеском телу. Али је постојао други проблем – ако га је он видео, можда је и неко други?
Коме ће припасти проналазак
Коме ће припасти проналазак одлучивао је Берлински рачунарски институт, на чију адресу су одмах послали све податке.
Седам дана касније, одговор је стигао.
Астероид је исте вечери виђен и у француској Ници, али 50 минута касније него у Београду.
„На крају је остао још један уобичајен посао код астронома – да се проналазак крсти“, наводи Политика.
Да име буде Србија, додају, утицао је и проналазак астероида из 1906. године у Опсерваторији у Хајделбергу, у данашњој Немачкој, назван – Кроација.
Пошто постоји Кроација, овај ће бити Србија, рекли су београдски астрономи.
„Кад су израчунавали њихове две путање, наишли су на чудновато откриће“, пише Д. Дим.
„И Кроација и Србија крећу се у васиони приближно, у истој равни, скоро једнаком путањом и средњом даљином од Сунца, па и брзином којом се крећу.“
О Протићу данас
Један је од пронађених астероида, Протић је назвао 1675 Симонида, по некадашњој српској краљици, а један 1605 Миланковић, по славном научнику Милутину Миланковићу.
Није заборавио ни некадашњег професора, па свемиром данас кружи 1348 Мишковић, наводи се у тексту Српског астрономског журнала.
После Другог светског рата, када је Београд разрушен у бомбардовању, Милорад Протић је радио на реконструкцији руиниране Опсерваторије.
Управо Миланковић 1948. њен постаје директор, а Протић секретар.
Астрономију је дипломирао 1951. на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду.
Више од пола века касније, бројни аспекти његовог рада представљају претечу модерних астрономских трендова, каже Анђелка Ковачевић са тог факултета.
„Пре свега, био је веома активан у развоју астрометрије и израчунавању ефемерида“, наводи.
Милорад Протић преминуо је 29. октобра 2001. у 91. години.
У његову част један астероид добио је име – 22278 Протић.
