Милоје Васић (1869–1956) био је кључна личност у развоју археологије у Србији. Његово најистакнутије дело представља истраживање праисторијског насеља Винча, које је поставило темеље за развој археолошке науке у Србији.
Рани живот и образовање
Рођен је 3. септембра 1869. године у Великом Градишту. Након завршене гимназије у Београду, студирао је на Филозофском факултету Велике школе. Наставио је образовање у Немачкој, где је студирао филологију, историју уметности и класичну археологију.
Докторирао је 1899. године на Универзитету у Минхену темом „Die Fackel in Kultus und Kunst der Griechen“ („Пламен у грчком култу и уметности“) под менторством проф. Адолфа Фуртвенглера, једног од најпознатијих познаваоца класичне уметности тог времена.
Каријера и допринос археологији
По повратку у Србију 1901. године, Васић је постао предавач на Великој школи у Београду, а 1903. године изабран је за доцента. Након трансформације Велике школе у Универзитет 1905. године, постао је стални професор.
Године 1906. преузео је управништво Народног музеја у Београду, чиме је омогућена блиска сарадња између музеја и универзитета. Током Првог светског рата био је у изгнанству, а након рата дао је оставку на место директора музеја због недостатка средстава за његову обнову.
Године 1920. постао је ванредни професор, а 1922. године редовни професор на Универзитету у Београду. Пензионисан је 1939. године, али је наставио да предаје хонорарно до 1941. године. Након рата, 1947. године, поново се активиро као професор до коначне пензије 1955. године.
Винча: Отворени прозор у прошлост
Винча-Бело Брдo, праисторијско насеље на левој обали Дунава, један је од најважнијих археолошких локалитета у Европи. Васић је започео истраживање овог локалитета 1905. године, а током наредних година спровео је четири серије ископавања.
Његова открића укључују доказе о најранијој употреби бакра, развијеној керамици, скулптури и урбаном животу. На основу ових налаза, Васић је поставио тезу да подунавска култура потиче из Средоземља и Предње Азије, а не из нордиских земаља, што је представљало значајан искорак у археолошкој мисли тог времена.
Научни рад и публикације
Васић је аутор више од 210 научних и стручних радова, који су објављивани на српском, немачком, француском и енглеском језику. Његова дела обухватају различите периоде и регионе, од праисторије до средњег века. Нека од најзначајнијих дела укључују:
Прeисторијска Винча I–IV (1932–1936)
Жича и Лазарица (1928)
Јонска колонија Винча (1948)
Архитектура и скулптура у Далмацији од почетка IX до почетка XV века (1922)
Његова истраживања објављивана су у престижним часописима као што су Archiv für Anthropologie, Prähistorische Zeitschrift, Jahreshefte des Österreichischen Archäologischen Instituts и The Annual of the British School at Athens.
Чланство у САНУ и признања
Васић је постао дописни члан Српске академије наука 1948. године, а редовни члан 1952. године. За свој научни рад и допринос археологији, одликован је Орденом Светог Саве IV степена 1904. године и III степена 1924. године.
Личност и наслеђе
Милоје Васић био је човек широке културе, енциклопедијског знања и снажног националног осећања. Његов рад је поставио темеље модерне српске археологије, а његова истраживања и данас служе као основа за даље студије праисторије Балкана.
Његово наслеђе живи научне радове, музеје и образовне институције које носе његово име.
