Миленко Стојковић (Кличевац, 1769 — Бахчисарај, Крим, после 1831), српски војвода из Првог српскога устанка. Погубио је 1804. четворицу дахија на Ада Калеу. Заслужан је за ослобађање Пожаревца и за победу на Иванковцу. Заједно са Петром Добрњцем Карађорђе га је 1811. протерао из Србије.
Прво војно искуство
Миленко Стојковић је рођен у селу Кличевцу на самом Дунаву у пожаревачкој нахији. Још пре Кочине крајине имао је трговину у Пожаревцу и ту је научио турски језик. Међутим 1791. вратио се у Кличевац и почео да се бави земљорадњом.
Учествовао је повремено 1796—1798. у српској војсци, која се у служби београдског везира Хаџи Мустафа-паше борила против протераних јаничара и видинског узурпатора Пазван Оглуа. У тој војсци служио је као буљукбаша (капетан). Касније се сам потписивао као бимбаша (мајор).
Буна против дахија
Карађорђе Петровић је током припрема за устанак са Миленком Стојковићем успоставио везу крајем 1803. Са скупа у Орашцу упућено је девет писама најважнијим старешинама, а једно од њих је био позив Миленку Стојковићу да дигне људе на устанак у свом крају. Одмах се одазвао на Карађорђев позив и био је први, који је источно од Мораве почео да диже људе на устанак.
Под његовом командом устаничка војска тога краја опколила је Пожаревац. Петар Добрњац је тада био под његовом командом. Када је Миленко Стојковић Турке у Пожаревцу довео у безизгледан положај они су тражили да се предају само Карађорђу.
Карађорђе је у то време командовао опсадом Београда, а чим је стигао у Пожаревац, Турци су се предали крајем маја 1804. У Пожаревцу су устаници добили велики и богати ратни плен,а Карађорђе је од ратног плена дао Миленку 10.000 оваца,међутим, он је највећи део разделио војсци.
Најзаслужнији за освајање Пожаревца
Миленко је био најзаслужнији за освајање Пожаревца и вештином у нападању и бројем својих устаника. Миленко је након тога по Карађорђевом налогу испратио у Видин турску војску, која се предала. Након тога придружио се устаничкој војсци, која је опседала Београд.
Погубљење дахија
Бећир-паша је стигао са султановим овлаштењима да заведе ред у Београдском пашалуку и да би то остварили били су спремни да жртвују дахије и да онда измире јаничаре и Србе. Дахије су побегле на Ада Кале, острво на Дунаву у Ђердапској клисури.
Бећир-паша је пристао да изручи дахије Србима, па је издао писмено наређење Ибрахим-аги, управнику тврђаве на Ада Калеу. Карађорђе Петровић је одредио Миленка Стојковића као најпогоднијег да обави погубљење дахија.
Миленко је поред пашиног наређења носио и писмо, којим је Ибрахим-агин синовац саветовао агу да послуша. Кренуо је Дунавом са 40 момака до Кладова близу Ада Калеа. Ту је оставио момке и са Ибрахим-агом се након показивања пашиног наређења договорио да у акцију крене увече.
Миленко је опколио собе у којима су биле дахије
У лето 1804. године, током мисије Бећир-паше, донета је одлука да се погубе турске дахије Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага, чија је тиранска владавина изазвала велико незадовољство међу народом. Миленко Стојковић је, уз одобрење српске и турске власти (с обзиром да су се дахије одметнуле и владале самовољно), добио задатак да изврши ову пресуду.
Са 27 својих изабраних људи и 10 момака Реџеп-аге (команданта острва Ада Кале), Миленко је отишао на Аду Кале, где су се дахије скривале. Прерушен, посетио је Ибрахима, стрица Реџеповог, и предао му писано наређење Бећир-паше, као и писмо Реџепово у којима се објашњавао разлог доласка и ко га шаље.
Преплашени Ибрахим открио му је локацију куће у којој су се дахије криле, и те ноћи, између 25. и 26. јула, Миленко их је напао. Борба је трајала осам сати без прекида.
Након што су дахије ликвидиране, њихове главе (осим Аганлијине која је приликом прања упала у Дунав) су донете у Београд. У недељу рано ујутру, главе су прво предате Реџеп-аги, команданту на Ади Кале.
Када су главе однете везиру, везир је наградио Реџеп-агу огрнувши га ћурком (бундом) и доделио бакшиш њему и седморици његових изабраних момака. Међутим, Србима тада није било дато ништа као знак признања за храброст, што показује дволичност Турака, па и самог „миротворца“ Бећир-паше.
Ипак, Миленко је остао упамћен као неустрашиви јунак, што је доказао у многим каснијим биткама које никада није изгубио, већ је низао само победе.
Зиме 1804/1805. у устаничком вођству једни су били за радикалан наставак рата до потпуне слободе, а међу те спадали су Карађорђе, Јанко Катић и Миленко Стојковић. Миленко једном приликом није пропуштао крџалије, иако су имали вождову дозволу за пролаз.
Бој на Иванковцу
Током 1805. године, Порта је Хафиз-пашу поставила за везира и дала му задатак да дође до Београда и угуши устанак. Карађорђе Петровић је онда наредио да се затворе правци према Београду, па су Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Стеван Синђелић са 2.500 устаника заузели положај крај Иванковца и затворили су паши пут десном обалом Мораве.
Хафиз-паша је тражио од Миленка да се уклони са пута и да положи оружје и да ће онда израдити за њих царски берат. Миленко му је одговорио да паши не чини никакве сметње и да нека иде на Јагодину куда су и дотад ишли царски везири.
Паша је рекао да неће он хајдуке да пита којим путем ће он да иде и запретио је да ће их зло снаћи, а Миленко је рекао да га неће уплашити претње и да био рђа ако се уклони. У бици на Иванковцу победила је српска, храбра устаничка војска под командом Миленка Стојковића.
По први пут у боју на Иванковцу поражена је турска царска војска. До тада су устаници ратовали само са одметничком турском војском.
Контрола Пореча и Ђердапа
Миленко је био један од чланова Савета, а на Смедеревској скупштини крајем 1805. усвојен је ратни план, по коме је Миленко Стојковић требао да заузме Кладово и Пореч (Доњи Милановац). Крајем јануара 1806. заузео је Пореч, па се преко Мироч-планине спустио у Тимочку крајину, где је заузео Неготин и Кладово.
После тога сместио се у Пореч (Доњи Милановац) и утврдио, па је контролисао пролаз Дунавом кроз Ђердап. Пошто је јануара 1807. започео Руско-турски рат (1807—1812) Миленку Стојковићу је поверен поверљив задатак да успоставља везе са руском војском у Влашкој.
У пролеће 1807. кренуо је на позив руског генерала Михељсона да се споје код Видина. Спустио се до Неготина и дуго га опседао, све док није стигао видински Мула-паша. Пред надмоћнијом турском војском повукао се почетком маја на Штубик и Малајницу. Велика турска војска опколила је Стојковића и све до доласка Карађорђа и руског генерала Исаијева са нешто Руса није могао да се извуче из обруча.
Свађе, оптуживања и самовољно понашање
Крајем 1807. команда у Источној Србији поверена је Стојковићу који је постао опозиција Карађорђу. Током 1809. командовао је четвртином српске војске и требао је да наступа према Видину.
Међутим, након српског пораза на Каменици и Чегру уследила је турска офанзива, па је Стојковић дошао да помаже на најтежем делу фронта. Пред пад Делиграда Стојковић је успешно одбио јак турски напад наневши Турцима велике губитке.
Кобног дана када су Турци заузели Делиград између 15. и 16. августа 1809. године Младен Миловановић је команду поверио неспособном Милоју Петровићу, који је скривио пад Делиграда. Стојковић је због тога био толико љут да је на Миловановића насрнуо сабљом, али убедили су га да Карађорђу препусти да пресуди Миловановићу и Милоју Петровићу.
Пореч
Након тога пораза Карађорђе је Стојковића послао у Пореч, који је након пада Источне Србије дуго био једина слободна област. Петар Добрњац је са Родофиникином напустио Србију, а Стојковић је оптуживао Карађорђа као кривца за њихов бег.
Стојковић је командовао Поречом (Доњи Милановац) за време велике турске офанзиве. Међутим Карађорђе му због веза са Родофиникином више није веровао, па је својим војводама из Пореча дао упуства да убију Стојковића у случају да покуша да напусти Пореч.
Када је Стојковићу у октобру 1809. стигао Добрњац са војском тада се разишао са вождом поручивши му да га више не слуша. Стојковић је држао једину српску преосталу територију источно од Мораве. У новембру 1809. године Карађорђе је по захтеву скупштине жртвовао Младена Миловановића и Милоја Петровића њихових положаја и покушао је да се измири са Стојковићем.
Русима је одговарало да измире Карађорђа и Стојковића
Русима је одговарало да измире вожда и Стојковића, па је Миленко Стојковић пристао да се покори вожду ако се погуби Милоје Петровић, а када је Милоје априла 1810. био погубљен Стојковић се прећутно покорио тек када је изгубио руску и Добрњчеву подршку.
Протеривање из Србије
Карађорђе Петровић је сазвао скупштину на Мали Божић 1811. Скупштина, која је заседала од 19. до 25. јануара именовала је Карађорђа за вожда и председника Правитељствујушчег совјета, тј. председника владе, који може да отпушта министре. Миленко Стојковић био је именован за министра спољних послова, дакле за једног од петорице чланова совјета.
Скупштина је донела одлуку да се протера онај ко не прихвати место министра јер се претпостављало се да Петар Добрњац и Миленко Стојковић неће да прихвате положај министра. Карађорђе је одмах поставио нове старешине за команданте Кладова и Пореча.
Добрњац и Миленко су одбили да као министри постану Карађорђев чиновници
Карађорђе је иначе на скупштини оптужио њих двојицу да су на простору од Тимока до Пореча утајивали државне приходе. Стојковић и Добрњац протерани су из Србије у Русију и Карађорђе се на тај начин обрачунао са опозицијом. Добили су 19. фебруара 1811. рок од 20 дана да напусте Србију.
Харем
Од краја 1806. док је живео у Поречу држао је харем, у коме је имао неколико жена Српкиња и неколико Туркиња. Када је 1806. заузет Београд у њему се нашло много младих турских удовица, које одједном нису имале од чега да живе. Карађорђе их је послао бродовима за Видин, али Миленко је зауставио бродове у Поречу и од њих пробрао најлепше и створио је харем.
Миленкова жена је живела у Кличевцу, а када је умрла он се оженио Миленом, удовицом крајинског кнеза Карапанџе. Милени је пре женидбе обећао да ће да распусти харем, али то није учинио, него је остао са Туркињама, а жену је послао у Кличевац Кад би се задовољио којом Туркињом поклањао би је својим момцима, а децу би поклањао женама без деце.
Поред Туркиња имао је и Влахиња, а њих би удавао кад више са њима није био задовољан. Међутим када је 1811. напуштао Србију у Влашкој није имао довољно средстава, па је отпустио све жене сем једне, са којом се венчао.
Боравак у Русији
Отишао је у Влашку, из које је 1812. отишао у Русију, где је добијао 300 дуката месечног издржавања. Купио је неко имање и ту је живео. Почетком 1821. године Петар Добрњац је учествовао у устанку хетериста у Влашкој.
Кнез Милош Обреновић се тада обратио њему и Миленку Стојковићу поручујући му да се не шале главом и не покушавају да буну пренесу у Србију. Умро је у Бахчисарају на Криму после 1831. године.