Платформе су одличне за промоцију сваке врсте пројекција и одбрана личног идентитета, и пумпања ега. Нажалост и стварање секти истомишљеника које онда потврђују фантазме.
Друштвене мреже заиста имају велику примену у повезивању људи и размени мишљења. Међутим, услед друштвених промена које људе гурају у ону аутентичност о којој сам већ писао, оне су заиста отвориле простор да свако говори шта год жели без икаквих аргумената, и да за то стекне публику.
Заправо, друштвене мреже су довеле до производње неке врсте стабилизације менталних процеса људима који нису ментално добро, баш зато што су пронашли заједницу у којој могу да учествују и да та заједница њима пружи осећај стабилности.
Тако су се друштвене мреже претвориле у плејаду различитих идеја и ставова који утемељење могу имати само у капацитету маште и фантазма онога који их је изрекао. Њима није потребна провера, него публика и истомишљеници.
Пошто све мање чујемо друге а више себе, онда и не користимо друштвене мреже како бисмо са неким разменили мишљења, већ како бисмо некога убедили да смо ми у праву.
Погледајте само како изгледају расправе на друштвеним мрежама. Квалитет тих расправа уопште нема претерано везе са тим да ли је онај који пише образован или не, већ колико идеалну слику себе мора да сачува. Чим видите да неко делује екстремно “погођено” у расправама, то већ говори о томе колико је ту идентитет нестабилан, а публика потребна. Да идентитет није толико нестабилан, не би морао да се брани по сваку цену, и то исказивањем мржње према саговорнику.
Те расправе углавном показују мржњу, са једне, а са друге стране, потпуно непознавање правила разговора и расправе.
Занимљиво је колико људи нису у стању да у расправама не доводе у питање свој став, а туђи нападају не у форми става, већ тако што нападају личност саговорника и омаловажавају га.
Трагично је колико се у тим расправама крше основна начела логике, што само указује на то колико је од животне важности победа или пораз у датом подухвату.
Занимљиво је колико људи нису у стању да у расправама не доводе у питање свој став, а туђи нападају не у форми става, већ тако што нападају личност саговорника и омаловажавају га. Обично расправе изгледају у форми монолога и своде се на три главне реченице. Људи не разумеју да је дијалог расправа у форми размене аргумената. За разлику од тога, ове реченице су или у форми: “ти немаш појма, није ни чудо што тако мислиш”, или у форми “не слажем се, зато што мислим другачије”, што је заправо други начин да ти каже “ја сам навикао да мислим другачије, стога ти немаш појма и не желим да размотрим другачију перспективу пошто ме то животно угрожава”.
Међутим, најзанимљивији су они који нуде аргументе који немају везе са ониме о чему се расправља, попут изјава: “ово је доказ да ти желиш то и то, дакле, ти нас мрзиш”. Све ове расправе заправо нису расправе, већ класични монолози којима су људи све склонији пошто живе све више у својим световима, а све мање узимају у обзир и туђе.
Пошто им је самопоштовање угрожено, једино га могу одбранити екстремном одбраном сваког свог става и нападом на било кога ко има супротан. Ово “пумпање” нарцисизма у јавној сфери којој друштвене мреже доприносе, на најбољи начин угрожава саме темеље друштва.
Овакво резоновање, овакав успон нарцисизма, зависти и грандиозности доводи до слома свих друштвених институција пошто доводи до слома образовања и институције поверења, урушава критичку мисао и огољава (посебно код нас) образовање које се сводило на понављање наученог напамет.
Овакве расправе онда стварају још већи јаз између људи, али и јаз између људи и образовања, те то уништење институција прво креће одатле. Дозвољено је да мислиш шта желиш, иако о томе не знаш ништа. Увек постоји још неко на интернету ко мисли као ти, а можда има и читав Јутјуб канал посвећен томе да докаже да је твој фантазам стваран.
Због оног коришћења појма аутентичног о којем сам говорио, људи више не граде себе кроз односе, кроз однос са собом, кроз однос са књигом и критичком мисли, већ се граде кроз аргументацију која произилази из њиховог фрагилног ега. Ова аргументација се своди на логички облик: “ја осећам да је X исправно, те мора бити да сам у праву и сви који мисле супротно морају да заћуте”. Та идеја да је аутентично све оно што ја осећам јесте и довела до друштва где више нико не чује никога сем својих пројекција, па се то онда преноси на све сфере људског искуства.
Везе нам се завршавају када престанемо да осећамо она првобитна осећања из периода када још нисмо упознали особу, пријатељства нам се завршавају онда када више не мислимо исто, и ни у једном тренутку се не запитамо да ли је то заиста аутентичност или одбрана сопствених пројекција?
Друштвене мреже су заиста одличне за промоцију сваке врсте пројекција и одбрана личног идентитета, и пумпања ега. Нажалост, све је мање ту људи који желе нешто да науче у дијалогу једни са другима, већ користе платформе за монолог и стварање секти истомишљеника које онда потврђују њихове фантазме.
Ту долази до слома институције дијалога, критичког мишљења, здравог самопоштовања, пошто нам је свачије мишљење претеће. Зато и нема поверења ка другима нити ка научним ставовима, пошто се све што је супротно мом мишљењу третира као ударац на мој его.
Ту долази до слома институције дијалога, критичког мишљења, здравог самопоштовања, пошто нам је свачије мишљење претеће. Зато и нема поверења ка другима нити ка научним ставовима, пошто се све што је супротно мом мишљењу третира као ударац на мој его.
Наука се онда третира или као лаж на коју морамо ударити свим силама, или као митолошко биће, ентитет за себе, „наука“ којој треба да приносимо жртве без икаквог преиспитивања и критичке мисли.
Ова подела света на црно и бело прилично плаши, пошто нас може увући у стање општег хаоса у којем ћемо имати становништво које не верује било чему што има везе са науком, и научнике који верују свему што прочитају, без икакве жеље да прочитају истраживање, виде како је рађено, спроведу сопствено, итд.
Нажалост, и једни и други онда постају људи без критичке мисли. Постају површни. Повезивање са другима, на номиналном нивоу, није довело до разговора, већ је оголило то колико нам је лоше самима са собом и колико нам је фрагилан его. Фрагилан его се затим лечи жељом за поништавањем другога, жељом за омаловажавањем и свим могућим пројекцијама на које мислимо да имамо право.
Штета је што нам нико није објаснио да је право на сопствено мишљење различито од понашања, пошто понашање може бити опасно и по друге људе. Нечији фантазми могу да угрозе друге. Међутим, зашто то раде? Зато што онда имају плејаду обожавалаца и крајно се осећају важно и битно, а то вам све говори о друштву у којем живимо.
Аутор: Милан Дамјанац
