Милан Богојевић је српски писац и публициста, рођен 8. августа 1981. године у Земуну. Одрастао је у Попинцима и након завршетка средње војне школе у Београду и Пословно-правног факултета, служио је у елитним јединицама Војске Србије, укључујући Гарде и „Кобре“.
Године 2008. прешао је у службу краљевске породице Карађорђевић, где је радио до 2015. године. Овај период описује као веома леп, али и веома интензиван.
Књижевна дела Милана Богојевића
Богојевић је познат по својим књижевним делима која се фокусирају на српску историју и значајне личности из прошлости.
Његова дела укључују наслове као што су „Милунка Савић – ордење и ожиљци“, „Заборављени јунаци Великог рата“ и „Раде Пашић – Енигма једног времена“, која истражује живот и контроверзе око Радомира Раде Пашића, сина Николе Пашића.
Такође ту су и дела о нашим херојима и јунацима „Мале приче Великог рата“, „Краљ Александар Карађорђевић – Жртва завере“, „Атентат 1934“, „Заборављени јунаци Великог рата“, „Принц несреће“, „Заборављени догађаји Великог рата“ и „Војсковође вечности“.
Члан је Удружења књижевника Србије и добитник више награда за своје књижевно стваралаштво, укључујући Пушкинову Златну медаљу „За верност слову и делу“ у Москви, „Воља чини чуда Бранко Радунковић“ у Вршцу, „Српско перо“ у Јагодини, Видовданску награду у Тополи, Церску споменицу у Шапцу и многе друге.
Осим књижевног рада, Богојевић је до недавно био активан у туризму као директор Туристичке организације општине Инђија, где је допринео развоју инфраструктуре и маркетиншким активностима које су учиниле Инђију препознатљивом туристичком дестинацијом, пре свега по феномену „Келтско село“. Сада ради као директор једног ланца хотела.
Да ли је стварање Краљевине СХС 1918. године била наша грешка?
Емисију са Миланом смо почели овим анкетним питањем, на које је он дао опширан одговор и истакао да ако узмемо у обзир период од краја Великог рата па све до данашњег, Југославија нама није ништа добро донела.
Међутим, тада је то била велика жеља комплетне наше интелигенције као циљ да „Сви Срби живе у једној држави“, али је жеља за Краљевином СХС код самог српског народа након балканских ратова ишла силазном путањом.
Углавном циљ стварања Краљевине СХС и Крфске декларације имала је за циљ да се ослаби ратна жеља и мотивисаност Хрвата, Словенаца па и муслимана који су се изјашњавали као Срби и Хрвати. Али то просто није било могуће јер нико као Хрвати тако предано није учествовао у одбрани свог окупатора, односно тада Аустроугарске.
Брак између Хрватске и Србије је склопљен из чистог интереса
„Брак између Срба и Хрвата није склопљен из љубави, него из чистог интереса. Донела је Хрватска неки мираз са собом, али који је повукла и понела са собом када се све рашчистило, а Србија је остала као највећи губитник рата.
Ја могу да кажем, после, ево те 1918. па све до данас, све победе које смо направили су били пирове, да смо све победе скупо платили и кад се погледа да немамо за чега ми да славимо и да смо ми из свих тих ратова изашли као губитници. Губитници у смислу да нас је данас мање од можда 7 милиона који живе у овој држави, а да није било тих несрећних ратова, вероватно би нас било 30 милиона или можда и више.“ истакао је Милан.
Да ли је могуће да немамо снимљен филм о Живојину Мишићу?
Осим о овој теми, са Богојевићем смо разговарали о томе каква је политичка ситуација била за време I светског рата у нашој земљи, како су се центри моћи (Апис, Никола Пашић и Краљ Александар) опходили према свом народу и херојима који су претрпели Голготу у Балканским ратовима и Великом рату, корупционашким аферама Раде Пашића и ко је њима највише био оштећен, заборављеним јунацима Великог рата, Живојину Мишићу и томе да је срамота што немамо филм о једном од највећих српских хероја у историји, Милунки Савић и наравно о томе шта све можемо научити из наше историје.
Ми се још једном пуно захваљујемо Милану на издвојеном времену, а вама топло препоручујемо да погледате емисију у којој ћете сазнати много интересантних детаља из наше историје.
