Велики руски војсковођа, победник Наполеона у Отаџбинском рату 1812. године и народни херој. Име фелдмаршала Михаила Иларионовича Кутузова ужива заслужену светску славу.
Васпитан у духу традиције руске војне уметности, чије основе су поставили Петар I, Румјанцев и Суворов, Кутузов је у сложенијим историјским околностима подигао руску војну уметност на нови, виши ниво. Својим војним даром и изузетним напорима постигао је бројне победе, чија слава никада неће избледети.
Рани живот и ратна историја
Потомак древног бојарског рода, Кутузов је био дипломац Артиљеријске школе. Први пут се истакао 1765. и 1769. године, разбијајући пољске конфедерате. Током Руско-турског рата 1768–1774, показао је своје војничке таленте и способности у главним биткама — код Рјабе могиле, Ларге и Кагула.
Године 1774. у борби са кримским Татарима, Кутузов је рањен, а метак је прошao кроз главу. И поред тешке повреде, преживео је и добио Орден Светог Георгија IV реда. Од 1776. године служио је под командом Суворова, постајући један од његових омиљених и најталентованијих ученика. Године 1784. унапређен је у чин генерал-мајора.
Током Руско-турског рата 1787–1791, у бици код Очакова, поново је тешко рањен: метак је прошао кроз његов образ и изашао кроз потиљак. Повреда је могла бити смртоносна, али је Кутузов преживео, што је изазвало дивљење лекара, који су веровали да Бог чува Кутузова за велике подвиге.
Значајни подвизи и дипломатска улога
Године 1790. учествовао је у штурму Измаила, један од првих који је упао у тврђаву. Године 1791. остварио је победе над Турцима у Молдавији, а касније потукао и пољске побуњенике Тадеуша Костушка. Под царем Павлом I унапређен је у генерала инфантерије.
У XIX веку, Европа је улазила у еру наполеонских ратова. У августу 1805, Кутузов је предводио руску војску у Аустрији, где се одиграла чувена битка код Аустерлица, завршена поразом руских и аустријских снага.
Цар Александар I га је питао: „Зашто не нападаш? Ми нисмо на Царичином Лугу, где парад не почиње док не дођу сви пехти.“ Кутузов је одговорио: „Господару, ја не нападам јер нисмо на Царичином Лугу.“ Међутим, морао је да изврши цареву наредбу, што је довело до пораза.
Рат са Наполеоном и Отаџбински рат 1812.
Популарност Кутузова, који је 1812. био најстарији по чину међу руским генералима, натерала је Александра I да га именује за команданта руске војске. Његов задатак био је да заустави Наполеонов продор и истера га из Русије. Кутузов се држао тактике повлачења, али је одиграо главну улогу у кључној бици код Бородина.
По питању победника Бородинске битке и данас постоје спорови. У Стаљиново време сматрало се да је победила руска војска, док су Французи увек себе сматрали победницима. Међутим, тачно је вероватно мишљење самог Наполеона: „Од свих мојих битака, најстрашнија је била код Москве. Французи су се показали достојним победе. Руси су стекли славу непобедивих.“
Тактичка мајсторија и последице
Кутузов је одлучио да напусти Москву и извео је мајсторски Тарутински марш-маневар. Друга значајна битка после Бородина била је код Малојарославца 12. октобра 1812. Град је осам пута прелазио из руку у руке. Наполеон је био приморан да промени правац повлачења, што је означило почетак одступања „велике армије“.
Иако је Наполеон протеран из Русије, рат још није био завршен. Александар I је желео да се рат настави до потпуног уништења Наполеонове власти у Европи. Кутузов се противио том плану, сматрајући да рат треба завршити на реци Неман. Међутим, цар је успео да га убеди.
Михаил Илларионович Кутузов преминуо је 16. априла 1813. године у малом граду Бунцлау. Годину дана касније, 19. марта 1814, руска војска је ушла у Париз, остваривши потпуну победу над Наполеоном.
