ГРОБОВИ славних српских предака из Великог рата још немају и, можда, никада неће имати коначан број. Сваким даном и сваког јутра освићу те хумке јунака, негде, покривене тишином заборава. Једна свећа и једна суза, осећај поноса да смо потомци таквих, земљица која их притишће била би им лакша. И ведрије зоре потомцима уписаним да су достојни изданци горостасних људи, који су животе уградили у слободу отаџбине.
Многима се још гробови не знају. Ни белега немају. Ни суза да кане. Ни потомака да им зора сване…
Ово је, може се казати, мото Удружења „Кајмакчалан“ које је ових дана трагало за до сада неодгонетнутом котом 1212 у врховима истоимене планине, на којој је Гвоздени пук славне српске војске оставио кости за којима нико пре није трагао. Ова кота ужаса и подвига сада је „мапирана“.
Фото Википедија
– Циљ нашег удружења био је да, уз помоћ старих карата које смо упоређивали са актуелним, лоцирамо ту коту – каже нам Мирослав Величковић, члан Удружења „Кајмакчалан“, потомак Силијана Величковића, јунака са Кајмакчалана. – Она јесте била у причама. У историји битке на Кајмакчалану. Али, том месту страдања нико није приступио. Не, барем до сада.
Шта су на коти 1212 затекли Мирослав и његови трагачи за незаборавом и успоменама на славне претке?
Затекли су закоровљене белеге који су се стапали са земљом. И када би их неко упитао када је последња стопа овуда оставила траг, не би умели да кажу. А није далеко. Није срцу далеко. Лепо се на старој карти види где је та кота 1212. Овде су српски витезови гинули од септембра до децембра 2016. године. Овде су поразили и одавде протерали окупатора са животне коте и сишли у Пелагонију да ослободе Битољ, први ослобођени град у, тада, окупираној Србији.
Током битке у којој је учествовало две и по хиљаде војника, четири стотине је убијено, више од хиљаду рањено. Ранама није подлегао легендарни командант Гвозденог пука Димитрије Милић.
Циљ наше мисије је да се јунаци не забораве. Да сећање траје. Да се свећа наше славне историје не угаси. Да пробудимо у себи самопоуздање каквих смо корена изданци – поручује Мирослав Величковић.
ДРАГОЦЕНИ ЗАПИСИ ВОЈНИКА ЈОВЕ
ГДЕ је та кота 1212 на Кајмакчалану коју, после више од века одгонета Удружење „Кајмакчалан“? Геолог, др Милан Ђорђевић, упућујуе на дневник војника Јове са Косова и Метохије који је оставио у запису, а пренео га је часопис „Србобран“ 1917. Он коту 1212 бележи као гроб свог погинулог друга Томе, војника који је остао на тој коти. По овим записима војника, данас се, а никад није касно, трага за закоровљеним костима славних српских предака.
НЕБРОЈЕНО БЕЗИМЕНИХ БЕЛЕГА
КАДА смо кренули о ову причу која нас је, на неки начин, обележила и предодредила да баштинимо успомене на славне претке, не само у Великом, него у свим ослободилачким ратовима, нисмо ни слутили да је пред нама узвишена мисија – каже Величковић. – Пред нама је, с велико љубављу ово истичем, да у септембру, када је наша примарна акција, посетимо, очистимо и достојно јунака обележимо све гробове у којима су кости солунских јунака, а њих је небројено без белега.
