Матија Бан је чувени академик, дипломата, конспиратор, књижевник и педагог. Овај Србин католик, рођени Дубровчанин, велики део свог живота посветио је раду на ослобађању свог народа од османског јарма и његовом уједињењу у заједничку државу.
Његово деловање уско је везано за БиХ и ослободилачке напоре Срба у тим крајевима, који су снажно устали у борби за своја људска и национална права у царевини која се у другој половини 19. века љуљала као кула од карата.
Прилике након Париског мира
Тих година, после Париског мира (1856), отвара се тзв. Источно питање од стране европских сила, којим је требало решити наследника турских посједа у Европи, јер дијагноза је гласила “болесник са Босфора неће још дуго”. У оштрој дипломатској борби суочавали су се интереси и претензије моћних, уз потпуно игнорисање тежњи балканских народа. Српски етнички простор постаје неуралгична тачка и поприште тих геополитичких судара.
Аустрија је већ одавно бацила око на Босну и Херцеговину како би осигурала залеђе Далмације, али и добила компензације за изгубљене поседе у Италији. Ослабљена Русија после Кримског рата невољко јој препушта примат у прекомпоновању Балкана, уз услов да за себе осигура животно важне позиције у Бугарској. На том трагу ће касније Беч и Петроград постићи споразум у Рајхштату и тајну конвенцију у Букурешту (1877). Енглеска је уз Француску подржавала Турску, настојећи Русију избацити са Балкана због контроле мореуза и Црног мора.
Уз све разлике међу њима, били су потпуно сагласни да треба спречити уједињавање српских области са Србијом и Црном Гором. Зато се покушава паралисати српски ослободилачки покрет и национални препород, који је упркос свему био у пуном замаху од Паноније па до Јадрана. Аустрија уценама притиска Београд и Цетиње да окрену главу од побуњених Срба и успут свесрдно “помаже” стварању династичког ривалства међу њима.ћ
Дугорочни тајни план је био издвајање Црне Горе из српског етничког бића. Као важну полугу Беч користи мегаломанију хрватских политичара, који јавно прокламују да Хрватској на основу тзв. “државног права”, поред Босне, припадају и друге територије са српском већином. Па тако Еуген Кватерник 1869. пише: “Од салзбуршких Алпа до Косова и Албаније вејати ће се доскора застава чисте неоскврњене Херватске”. Намеће се теза да су Срби Хрвати Источне цркве, а муслимани “непријепорни Хрвати, цвет хрватског народа”. Из тих клеро-политичких кругова пласира се лажна идеја “југославенства” и екуменизма, међутим о томе ће касније бити више говора.
Догађаји и процеси
У таквим околностима одвија се мисија Матије Бана који је био упућен у разне тајне и директно уплетен у многе важне догађаје и процесе. Почеци тог рада сежу до револуционарне 1848, тог “пролећа народа”, које заталаса и Србе северно од Саве и Дунава. Српски државник Илија Гарашанин га као свог човека шаље у Карловце патријарху Рајачићу да помогне успоставу привремене власти. Матија у Новом Саду пише прокламацију, којом Срби од Беча траже заштиту својих националних права и потврду старих привилегија.
Одатле одлази у Загреб како би са баном Јелачићем и Гајем порадио на српско-хрватском споразуму о заједничкој борби. Потом обилази Војну крајину, а да би увезао све патриотске снаге силази и у Далмацију, где у Задру штампа прокламацију којом позива народ да подржи покрет у Војводини и Хрватској. Једно време борави у Дубровнику, а потом одлази на Цетиње владици Раду, с циљем договора о општем устанку. С Његошем ће се зближити и још три пута сретати до 1851, доносећи му и новчану помоћ из Београда, а све време ће водити и живу шифровану преписку. За Кримског рата има важну мисију у Цариграду.
Војни зналац и виспрен дипломата
Цењен је као вешт организатор на терену и војни зналац, те образован виспрен дипломата углађене латинске школе. Гарашаниново “Начертаније” је снажно пропагирао, заговарајући стварање јужнословенске државе, у коју би ушла Србија, проширена већинским српским областима, а другу јединицу те уније би чинио остатак Хрватске заједно са “Словеначком”. Зна се да је 1860/61. у два наврата одлазио у Карловце и Загреб, а у Бечу се састајао са руским амбасадором Балабином.
Влада Кнежевине Србије 1860. формира Прес биро, којим ће он управљати следећих 20 година. Матија тада оснива и тајни српско-босански одбор за припрему босанског, али и свебалканског устанка. Формира мрежу тајних пунктова (агенција) који су требали помагати планирани устанак, само од Винковаца до Госпића било их је осам. Остварује контакт и води тајну преписку са невладиним Московским словеначким комитетом, који подржава тежње балканских народа. Исте 1861. екс-премијер Цветко Рајовић (рођени Херцеговац) представља Матијин план устанка кнезу Михаилу. Међутим, кнез процењује да је тренутак неповољан и акцију одлаже за касније.
Због честих смена влада у Кнежевини и њиховог односа према српском покрету и Матија Бан је имао различите улоге, али се његових услуга ниједни нису одрицали. Нажалост, многи народни напори и жртве остадоше без резултата, велику ослободилачку борбу Срба вођену тада у три устанка и два рата европске силе су игнорисале. На Берлинском конгресу Аустроугарској је поклоњена Босна и Херцеговина, а остатку “европске Турске” је продужен живот за још 34 године. Већ заморен и резигниран због велике пропуштене шансе, Бан се 1880. повлачи у пензију.
Лажи о обмане
Мало је познато да Матија Бан први помиње термин Југословен(ство) у једној својој песми 1833. То је касније приписивано хрватском бискупу Штросмајеру, око којег је у обе Југославије створен мит великог Југословена, борца за суживот и братство. Покушаћемо објаснити неке лажи и обмане у вези с тим, јер је последњих деценија испливао низ докумената који оспоравају поменуте атрибуте ђаковачком монсињору, што је позлату са његовог лика добрано ољуштило.
Данас је потпуно јасно да је то “југославенство” било у функцији разводњавања и деструкције српског националног идентитета. Тај ревносни прелат, аустрофил, близак пријатељ и исповедник цара Франца Јозефа све је чинио да створи велику Хрватску, подмећући Србима “чавче под голупче”. Навешћемо само неке од прегршт чињеница које то потврђују. Народна странка, чији је био лидер заједно са франковцима и правашима у Хрватском сабору, је заступала тезу “једна држава, један политички народ хрватски”, па је чак забрањивано и српско име у јавној употреби.
Познати Србин др Лазар Томановић ће изјавити: “Данас највећи грех међу Хрватима чине они Срби који неће да се одрекну свога имена”. На зуб је узео и босанске фрањевце, који се нису осећали Хрватима, а који су сами признавали да се служе српским језиком и писмом. Када су Срби, чинећи велику услугу Бечу, у крви извојштили Српску Војводину, он пише царској влади да ту творевину треба укинути, а њене територије припојити Хрватској, “напосе Сријем”. Правашке новине “Црвена Хрватска”, које су често пениле србофобијом и гушиле јак покрет Срба католика у Дубровнику, Пресветли је новчано помагао. Када плану Невесињска пушка и Крајишки устанак 1875. бискуп, “ординариј сријемски и босански”, даје миг свештеницима у Босни да се католици не придружују устанку и остану лојални Турцима.
Осим часних изузетака попут дум Ивана Мусића, већина то послуша. Међутим многи и оружано узеше страну Турцима попут “латина из Ивањске”, када је њих 500 у септембру 1875. заједно с Турцима у бици на Гашници потукло устанике, убивши вође Остоју Јањетовића Карманоша и Петра Петровића Пецију. А када се српска нејач, бежећи од Турака обрела у Славонији гола-боса и очајна, војвода Голуб Бабић од Штросмајера затражи помоћ, који му лицемерно рече да би преласком на католичанство решио све проблеме. Шта рећи за његов интервју за лондонски “Tablet” 1870. када се “прао” од југословенства наводећи да он и његова паства здушно раде код других хришћана “на њихову повратку у католичко јединство”. Он Рачком 25.6.1883. отворено пише: “Срби су нам крвни непријатељи”, а у писму папском нунцију Ванутелију 12.12.1885. износи да треба створити балканску федерацију под руком Беча, у којој би Хрвати имали примат и доминацију.
Шарени ћилим
Бискуп је сањао дан када ће са своје катедре објавити урби ет орби да је Босна укњижена као хрватска својина у хабзбуршку грунтовницу и да је тапија овјерена царевим апостолским печатом. Потпуно је јасно да је сва његова југо-политика била само шарени ћилим, застрт преко трулих дасака изнад понора, на који смо закорачили с главом у облацима, пуни идеалистичких снова о светлој будућности. Двадесети век нам је болно и стално показивао тежину те заблуде, прво 1878, па 1908, затим 1913, посебно 1914, онда 20-тих и 30-тих, а тек 1941. и 1991, све док (мимо српске воље) југословенска идеја и држава није коначно расходована и одбачена на отпад историје.
Данас све чешће и бошњачки историчари попут Х. Камберовића и А. Зечевића демаскирају бискупову политику због планиране кроатизације Босне и покрштавања муслимана. Истовремено у Хрватској се нападно глорификује његово хрватство: “Он је политички не-југословен, већ хрватски националист” (И. Шола)
За разлику од нега, југословенство Матије Бана или рецимо Змај Јована Јовановића било је невино и наивно, утопистичко веровање да различите етније и вере на Балкану могу изградити заједничку државу на основама међусобног уважавања и поштовања свачије посебности. Матија Бан је рођен у Дубровнику 4. децембра 1818. године, где се и школовао, изучавајући филозофске и педагошке науке, а једну годину проводи и међу фрањевцима. Са 20 година одлази у Цариград, где ради као предавач италијанског језика, потом и историје и географије, а успут и сам изучава грчки и француски језик, те војну теорију. Већ ожењен богатом Гркињом Маргаритом, 1844. продаје своје имање близу Бурсе и одлази у Београд, где ће се трајно настанити. Ускоро постаје васпитач кћери кнеза Александра, а министар Илија Гарашанин га ангажује за поменуте обавештајно-дипломатске послове.
Матија Бан је поред професуре на лицеју био врло плодан писац, тематски претежно окренут српској националној историји. Поред поезије, писао је и драме у стиху, све заједно око 4.000 стихова уз око 3.000 чланака на разним језицима, потписујући се “МБ Дубровчанин, један Србин”. Иако је пријем код тадашње публике био веома добар, за стручну критику његов опус је имао скроман уметнички домет. Аутор је војних књига “Основи рата” и “Правила о четничкој војни” у којој се први пут уводи назив “четник” за српског герилца. Матија Бан је зачетник идеје и оснивач Друштва за градњу храма светог Саве на Врачару, а свесрдно се заложио и за оснивање сталног позоришта у престоници. На пустом Голом, односно Репишком брду 1862. подиже свој летниковац и виноград, које ће народ прозвати Баново брдо, како се и данас зове тај део града.
Матија се ту потпуно повукао 1885. где је и преминуо 13. марта 1903. пре равно 120 година.
Агресивно наметање
Када се средином 19. века почело агресивно наметати “хрватство” у Далмацији, јавио се снажан отпор код католика који су се осећали и изјашњавали као Срби. Било их је преко 20.000 са центром у Дубровнику где су се истицали интелектуалци: Медо Пуцић, Луко Зоре, Матија Бан, Никша Гради, Антун Фабрис, Валтазар Богишић, Лујо Војновић и многи други. Срби су у прошлости морали примити католичанство да би се населили у Дубровачкој Републици, али су чували своју народност, језик и обичаје, славили крсну славу, секли бадњак и сл. Основали су временом Матицу српску и низ својих установа и удружења, те издавали седам својих гласила.
Предњачили су “Дубровник”, “Срђ” и “Глас српски”, у којима се позивало на јединство народно и истицала одлучна борба против “похрваћивања”, те спремност да с другим словеначким народима ступе у државну заједницу. Где су ти Срби данас? У Краљевини је, зарад мира у кући, Београд грешно пустио да Загреб све католике у држави и силом и милом претапа у Хрвате, а и у Титово време, под истом пресијом, они се почеше изјашњавати као Југословени, да би постепено постали Хрвати.
