Марлон Брандо. Само име је довољно. Има своју тежину. Као нека врста глумачког бренда, с тим што је ово уникат – ограничена серија од једног комада. И то каквог.
Пионир и бунтовник, Брандо је био отелотворење неконформизма, човека са снажним осећајем за правду, непресушног талента и исто тако непресушног осећаја да га боли брига шта други о њему мисле.
Педесете су можда далека прошлост за нас смртнике, али не и за великане попут Бранда. Први филм Људи (1950) снимио је када је имао само 26 година. Већ други – Трамвај звани жеља га је одмах лансирао у небеса.
Пре тога је занат пекао и оставио великог трага на позоришним даскама, а у филмске воде ушао је као свеже свршени ђак престижног Глумачког студија. Ту је проучавао, упијао, а касније надограђивао технике легендарног Константина Станиславског и концепта методске глуме.
Под туторским палицама Стеле Адлер и Елије Казана, таленат младог Бранда добијао је свој пуни сјај, али га је његова јединственост увек одвајала од других.
Адлер је једном приликом дала целом разреду инструкције да се понашају као кокошке и да ће нуклеарна бомба пасти на њих. Док су сви трчкарали наоколо, Брандо је седео мирно и претварао се да сноси јаје. На питање зашто је одлучио тако да се понаша, интуитивни и проницљиви Брандо одговорио је: „Ја сам кокошка, шта ја знам о бомбама?“
Идол млађих генерација
У Дивљаку је постао идол млађих генерација. Бунтовни мотоциклиста из којег избија сирова сексуалност, Брандон је постао живи секс-симбол и утабао пут за надолазећу рокенрол еру. Толики је био његов утицај да је Елвис Пресли признао да је имитирао Брандов имиџ и понашање из Дивљака, а Џејмс Дин му је отворено признао да му се диви и да копира његов стил живота и начин глуме.
Улога Терија Малоја у На доковима Њујорка донела му је првог Оскара. Оно што је много занимљивије јесте да је најпознатија сцена филма с њим и Родом Стајгером у таксију потпуно импровизована. Редитељ Елија Казан је двојици глумаца рекао да седну на седња седишта и почео да снима без икаквих упутстава.
Данас, тачно 100 година од рођења, Брандо је постао синоним за нешто ретко достижно у глумачким водама. Истина, није цела његова каријера пуна бисера. Боље речено, обилује остварењима осредње продукције на које је он пристајао без неких јасних и разумних мотива. Па ипак, и међу свим тим просечним филмовима налазе се ремек-дела која обилују глумачким бравурама.
Педесетих је доминирао филмског уметношћу, па и 60-их делимично. Радио је са неким од највећих филмских аутора свих времена, попут Чарлија Чаплина у његовој Грофици из Хонг Конга, који није прошао добро, а главни разлог био је судар ега двојице великана.
Враћање из заборава
Када се чинило да је његова аура почела да бледи, Брандо је 1972. снимио Кума и Последњи танго у Паризу, где је поново са лакоћом показао зашто је један од највећих, ако не и највећи свих времена.
Затим је поново неколико година запао у заборав, појављујући се у неколицини у ни по чему посебних филмова, укључујући ту и кратко појављивање у Супермену.
И онда, када нико није очекивао, Брандо се опет вратио. Било му је потребно само неколико минута у Апокалипси данас да зацементира статус легенде седме уметности. Толика је била тежина његовог присуства да је филм одмах стекао огромну популарност и изазвао незапамћену пажњу.
Можда један од Брандових најбриљантнијих тренутака на екрану био је у улози Марка Антонија у филмској адаптацији Шекспировог Јулија Цезара, коју је режирао Џозеф Л. Манкевиц. Чак и на почетку своје филмске каријере, Брандо је зрачио интезитетом своје личности.
Његов монолог пред грађанима Рима беспрекоран је пример маестралног талента и један од врхунаца света покретних слика.
Мало ко се може похвалити да су га, по њиховом признању, копирале легенде попут Елвиса Преслија и Џејмса Дина. Мало ко је могао да десетоминутним присуством у филму однесе сву славу и пажњу. Мало ко је из принципа одбио да прими Оскара.
Због тога је Брандо – Брандо!
