Марко Мурат, рођен 1864. године у Дубровнику, остао је упамћен као пионир пленеристичког сликарства у српској уметности. Његово уметничко стваралаштво чини важан мост између традиционалног и модерног сликарства у Србији и Југославији крајем 19. и почетком 20. века.
Инспирисан пејзажима свог родног краја, посебно Дубровника и Конавала, Мурат је створио многе слике које су и данас признате због своје техничке виртуозности и емотивног интензитета.
Уметничко образовање и стил
Мурат је своје образовање започео у Дубровнику, а касније је студирао у Прагу и Минхену, где је био изложен различитим уметничким струјама. Његово стваралаштво је прожето елементима пленеризма, стила који подразумева сликање на отвореном, што му је омогућило да мајсторски пренесе игру светлости, атмосфере и природних лепота на платно.
Међу најпознатијим делима овог периода налазе се слике „Девојка из Конавала“ и „Пролеће у Шипану“ „Историја српског поморства“, „Дубровачка обала“ (1908.), које сведоче о његовој посвећености пејзажу и природи Далмације.
Рад у Београду и допринос српској уметности
Године 1894, Мурат долази у Београд, где је почео да предаје цртање и уметност, утичући на формирање „Београдске школе“. Као један од оснивача уметничког друштва „Лада“ 1904. године и Уметничко-занатске школе 1905. године, значајно је допринео развоју уметничке сцене у Србији. Његов рад у Београду омогућио је младим уметницима приступ новим сликарским техникама и модерним европским идејама, чиме је обликовао будуће генерације уметника.
Историјска дела и међународна признања
Муратова дела често су приказивала родољубиве и историјске теме, чему сведочи његово најпознатије дело „Долазак цара Душана у Дубровник“. Ова слика, за коју је добио бронзану плакету на Светској изложби у Паризу 1900. године, осликава његову посвећеност великим историјским темама.
Мурат је био признат не само у Србији, већ и на међународним уметничким сценама, што је додатно потврђивало његов значај за уметност тог доба.
Каснији живот и повратак у Дубровник
Након Првог светског рата, Мурат се вратио у родни Дубровник, где је радио као конзерватор, чувајући и обнављајући културно наслеђе свог краја.
Његово стваралаштво у том периоду постало је интроспективније, са нагласком на религиозне и меланхоличне мотиве, што је одражавало његову духовну повезаност са завичајем.
Мурат је наставио да слика све до своје смрти 1944. године, оставивши за собом богат уметнички опус који и данас инспирише нове генерације уметника.
Значај и наслеђе
Марко Мурат је поставио темеље модерног српског сликарства кроз пленеризам и своју посвећеност очувању културног идентитета. Његово наслеђе обухвата не само уметничка дела, већ и велики допринос српској култури кроз образовање, оснивање уметничких институција и културне баштине и српскога језика.
Што се језика којим говоре Дубровчани тиче, Мурат га искључиво назива српски. У том смислу је интересантно да када говори о италијанском језику неких од својих суграђана, Мурат духовито а индикативно примећује: „…италијански је говорио савршено и изговарао га са чистим српским акцентом… Тако изговараху и сви стари Дубровчани. Толико је увријежен у њега био дух и дах нашег језика”.
Дубровчани су територију куповали или добијали од српских владара
Што се територије којом се проширивала Дубровачка Република тиче, Мурат је конкретан да су њу Дубровчани добијали на поклон или куповали од српских владара, као што и за цркве и манастире који су на Шипану и околини обележили његово детињство подсећа да су у њима чинодејствовали „раније источни, а доције западни калуђери”.
То је случај са стародревним Манстиром св. Михаила на Суђурђу, док за манстир у Пакљену конкретно каже да су га основали „српски калуђери… веома рано, још прије великог просветитеља Св. Саве”.
Значај народних песама у Дубровнику
Мурат на више места у својој непотпуној аутобиографији говори о народној песми која се неговала у Дубровнику и околини, односно тврди да је „цвала на цијелој Дубровачкој територији”.
Посебан значај народних песама он је уочавао и у својој породици, пошто их је врло често певала његова мајка. „Сваки рад пратила је пјесмом, сећа се Мурат. Је ли шила, плела бјечву, чешљала вуну, прела на виту или купила маслине, веслала долазећи из ‘горе’, пјевала је. Преко 20000 стихова народних пјесама записали су мој ујак Вице (Палунко) које им је она рецитовала.”
Отац му је читао и певао песме о Косовском боју
Сећања су слична и на оца, који је, сем певања народних песама „у колу, о сватовима, о празницима”, и читао епске народне песме из збирки о Косовском боју које је имао у својој библиотеци.
Епска народна песма је певана и уз гусле, увече, око огњишта. „Шипањани гудјаху, сећа се Мурат, а најрадије слушаху када би неко дошао из другог мјеста да отпјева уз гусле пјесму која за њих бјеше нова.
Скупљаше се тада око гуслара и мушко и женско да пажљиво слушају и да одмах упамте.” Да би оспорио мишљење „научника са источне стране”, па чак и свог пријатеља филолога и политичара, Љубе Стојановића,
Мурат прецизира да гусле нису биле изузетак само на Шипану, него да „није у дубровачкоме било мјеста без гусала и гуслара и народне пјесме”, додајући да је он лично „у Дубровнику граду више… видео и слушао гусала него у нашој престоници Београду за вријеме двадесетогодишљег бављења”.
Народни обичаји, песма и ношња су имали посебан значај
Говорећи надаље о народним обичајима, Мурат пише: „Народни обичаји и пјесма и ношња чувани су, усавршавани, углађивани боље него у православнијим од јединства са Петром отцијепљеним крајевима”.
Бројни обичаји, које Мурат на више места у рукопису одређује као српске, везани уз свадбе, али и црквене празнике, као што је Божић, дуго су се одржали и на његовом родном Шипану.
Посебно се сећа прослава у својој кући, прилагања бадњака на Бадње вече, сцене када отац посипа бадњак пшеницом и вином, а окупљена породица моли благослов. Ту су и сећања на дочекивања коледара који су честитали и Водокршће. „Јер је онда стари – тј. Православни Божић падао на ново водокршће (Богојављање)”, појашњава Мурат.
Уз Божић, Мурат помиње и обичаје „материца и очића”, у виду откупљивања везаних мајки и очева, уз примедбу да се у Београду мисли да они не знају за те обичаје. На Шипану се, сведочи сликар, на особит начин прослављао и Видовдан, и Ивањдан и Петровдан.
Мурат објашњава и поједине термине који и данас нису довољно разјашњени: „Православне су онда на Шипану звали старе руке. Никада се нису звали власима, као што је доцније уведено кад су дошле партије и свађе. Власима су на Шипану звали све наше сељаке с краја који носе широке гаће (димије), без разлике цркве којој припадају – источне или западне”.
Промена дубровачких имена је наступила у 16. веку
Мурат говори и о промени у дубровачким именима која је наступила у 16. веку, до када су „српска народна имена скоро искључива”, док календарских „није било ни десетак”. Од тада је црква, „држећи се одредбе да кристијани морају носити имена светаца, превађала ова народна имена…, тако да је, на пр, Радо превођен у Raphael, Бошко са Natalis…”
И код Мурата је присутна идеја, као и код других интелектуалаца из редова Срба католика, о јединственом српском становништву у Дубровнику и у залеђу, који се разликују једино због различитих услова живота.
„А што се више приближаваш Плочама, све већма осјећаш и видиш свијет опет већином наш, али другчији: запуштени, заробљени, примитивни, скоро подивљали, некад сјајни Исток прекривен и притиснут црним и тешким облаком азијтским…”
Намучени и огољени сељак сачувао је веру у Бога
Али, напомиње Мурат: „…потлачени, мучени и огољени овај сељак сачувао је под оним избразданим челом и у оном намученом срцу, душу старих славних предака, вјеру у Бога праведнога, вјеру у покајање гријехова, у освећено Косово. Сачувао је срце јуначко, дух слободе, туга помешана са надом и неким пророчким заносом претварала се у пјесму, у мистериозни глас гусала српских…”
То је идеја коју је изразио и у свом сликарству, а конкретно на монументалној композицији Долазак цара Душана у Дубровник, за коју је, као члан делегације Краљевине Србије, био награђен 1900. на светској изложби у Паризу.
Његов рад наставља да одјекује у савременој српској уметности, потврђујући његову улогу као једне од кључних фигура у историји српског сликарства.
