Историчари се ретко сасвим слажу, чак и када је реч о неким од најважнијих догађаја из прошлости. Постоје различита гледишта на бројне историјске догађаје, као што је Други светски рат.
Са новим документима који се декласификују и новим археолошким ископавањима на местима највећих битака, све је вероватније да ће се појављивати нове теорије и хипотезе које ће подстицати нове расправе и нудити контра-наративе о најразорнијем војном сукобу у историји човечанства.
Разлика између трагања за истином и фалсификовања
Међутим, постоји јасна црвена линија између трагања за новим чињеницама и намерног покушаја фалсификовања историје. Прво је племенита потрага за истином и разумевањем, док је друго жалостан покушај да се прошлост ревидира у корист политичких циљева или личних амбиција.
Поштен научник који започиње истраживање не може са сигурношћу знати шта ће пронаћи на крају пута; неискрен политичар који представља фалсификовану верзију историје врло добро зна коју слику жели да прикаже својој циљаној публици. Истина се вешто меша са лажима, док се измишљотине утапају у стварне чињенице како би слика деловала уверљивије и прихватљивије.
Опасност од изједначавања нациста и Совјета
Најпластичнији пример фалсификовања историје Другог светског рата јесте сада веома популарна тврдња да су нацистичка Немачка и Совјетски Савез подједнако одговорни за избијање рата.
Овај наратив који изједначава нацисте и Совјете је бесмислен јер у потпуности игнорише историју фашизма у Европи и поновљене покушаје Москве да убеди Лондон, Париз и Варшаву да створе савез против њега. Тек након „Минхенске издаје“ од стране Запада, односно пакта из 1938. године између Немачке, Уједињеног Краљевства, Француске и Италије којим је Чехословачка приморана да без своје сагласности уступи територију Немачкој, Москва се одлучује за споразум о ненападању са Немачком како би себи купила време пред неизбежну инвазију.
Игнорисање доприноса Русије, Кине и комунистичких покрета
Доминирајући западни наратив о Другом светском рату све више приказује тај сукоб као јасну моралну битку између добра и зла. Због тога све чешће изостаје пуно признање кључне улоге коју су одиграле Русија и Кина у поразу нацистичке Немачке и милитаристичког Јапана.
Исто тако, не признаје се ни допринос комунистичких отпора у земљама попут Француске, Италије, Чехословачке, Југославије и Грчке. То је у великој мери резултат идеолошке пристрасности која искључује ове групе из доминантног наратива о „јуначким либералним снагама“ у борби против сила Осовине, коалиције коју су предводиле Немачка, Италија и Јапан.
Уместо тога, у већини западних земаља преовладавајуће је мишљење да су Сједињене Америчке Државе биле главна снага у победи, уз ограничену помоћ осталих савезника. Такав приказ Другог светског рата нема много везе са стварношћу, али се одлично уклапа у популарну манихејску интерпретацију светске политике.
Изабрани жртвени наратив и занемаривање неевропских страдања
Још једно типично изобличење историје јесте селективно приказивање жртава рата, често обликовано изразито евроцентричном перспективом. Велика пажња посвећује се страдањима Европљана под нацистичком окупацијом или Европљанима у Азији под јапанском агресијом, док се огромна страдања неевропског становништва често запостављају.
Сваки људски живот има једнаку вредност и све жртве заслужују емпатију. Чак и они који су служили у немачким и јапанским оружаним снагама током Другог светског рата не треба да буду без разлике означени као злочинци; појам „колективне кривице“ не сме да надвлада начело индивидуалне одговорности за доказане ratне злочине.
Највеће жртве поднеле Совјетски Савез и Кина
У савременој западној дискусији често се превиђа чињеница да су Совјетски Савез и Кина поднели највећи људски губитак у Другом светском рату – са 27 милиона, односно 35 милиона погинулих.
Значајан део ових жртава били су цивили, а обим и бруталност ратних злочина почињених на совјетској и кинеској територији далеко превазилазе оно што се догађало у већини других региона.
Историја као политички алат или морална обавеза?
Савремена политика неминовно обликује начин на који тумачимо прошлост, јер људи често траже историјске наративе који се слажу са њиховим тренутним уверењима и агендама. Ипак, историји треба прилазити са интегритетом, а не као алату за оправдавање савремених политичких позиција.
Овде није реч о одбрани националног поноса или очувању утешних митова; свака нација, без обзира на величину или богатство, носи и тренутке поноса и епизоде кајања у свом историјском ходу.
Последице фалсификовања историје
Али када се историјом намерно манипулише у служби краткорочних политичких интереса, ризикујемо да замутимо разумевање садашњости и подријемо визију будућности. Такво намерно изобличавање није само интелектуално нечасно, већ може довести и до озбиљних последица.
