На 36. километру пута Завидовићи – Олово налази се средњовековни манастир Возућа. Смештен је на невеликом пропланку, поред средњовековног пута – Друма, на 5. километру леве обале речице Возућице, међу планинским косама Столоваш Кућерине.
Настанак манастира Возућа
Нема никаквих непосредних података о времену градње и ктитору манастира Возућа, који се у досад познатим историјским списима први пут помиње тек 1617. године. Наиме, те године је калуђер Петар из Храма св. Николе – Возућа преписао књигу св. Јована Схоластика “Лествица” коју је донео из манастира Папраћа. Стари помен манастира Возућа је у Молитвенику кога је писао 1628. “Захарије од Возуће” који се налази у карловачкој Патријаршијској библиотеци, затим у поменику манастира Рача, записана су током 17. века имена калуђера из Босне међу којима су и калуђери из манастира Возућа. У Крушевском (Добрунском) поменику из 15. века помињао се на 21 листу јеромонах Василије из Возуће.
Овај податак указује на знатно већу старост манастира Возуће у односу на први помен из 1617. године. У шематизму Дабро-босанске архидијецезе се каже за манастир Возућа “и он је дело неког владаоца српског”. И у овдашњем народу остало је усмено предање да је манастир Возућа са калућерским ћелијама и конаком изграђен у доба Немањића.
После 1628. године нема поузданог помена о манастиру Возућа све до прве половине 18. века. У анонимном извештају око 1716 – 1718. године, који је писао одлично обавештени аустријски ухода, помињу се три планине: “Гостовиц, Восзутја унд Осрен”. Каже се да се на врховима првих двеју налазе и истоимени манастири и да се реке зову исто као и планине, а и да на Озрену има манастир. Од тада се манастир, све до обнове, више не помиње.
Земља и виногради
Према предању, у Возућој је живео знатан број калуђера и манастир је имао много земље. Ту манстирску земљу су сачињавала села: Возућа, Мичијевићи Вуковине и Осјечани. Да је у манастиру било заиста много калуђера, у то не треба сумњати, јер најбољи су доказ зидине бројних ћелија и зграда око манастирске цркве.
Усмено предање тврди да су се поред вршења службе Божије и преписивачке делатности, возућки калуђери бавили и узгојем стоке. На Сенокосима, око пола сата хода од манастира према југу, држали су стоку и одатле млеко на “точкови” (олуке) спуштали до манастира. Топоними Виноргадишта код манастира, Виноградина изнад Калајиша, возућког засеока, и Чокот указују и на постојање манастирских винограда.
Зла времена
Крај 17. века за манастир Возућу, као и за остале манастире у северној Босни, представља настанак злих и тамних времена. Наиме, крај 17. века означен је астро-турским ратом, када је завладала општа и имовинска несигурност хришћана. Возућки калуђери и народ одлучили су да избегну пред злом и крену у сеобу. Врло је вероватно да су калуђери напустили Возућу око 1690. године, јер је хришћански свет те године много страдао од Турака и глади. Калуђери из Возуће су се склонили у манастир Хопово. Бројна су предања о том периоду; да су калуђери просули толико вина да је Возућица потекла крвава, о закопаном златном разбоју и кацама злата, новцу и књигама негде у Столовашу и др. Манастир Возућа је опустио, а највећи део народа избегао је у Славонију, а знатан део и у Посавину, око Обудовца. Вероватно да је нешто народа и остало.
Овој претпоставци иде у прилог податак да је већ следеће године Православна црквена општина у Сарајеву упутила свештеника Милића у Возућу. Топоними који су везани за калуђере и њихову делатност одржали су се и до данас, а то не би било могуће да је целокупно православно становништво избегло пред турским зулумом. Чињеница је да је дошло до великих промена у структури становништва. На опустеле просторе највише је досељено муслиманског живља из неких тузланских села. Некад православна манастирска села Вуковине и Осјечани постала су муслиманска.
Обнова
Како су после свештеника Милића многи свештеници долазили на дуже или краће време да се старају о манастирским рушевинама, тако су и нека места прозвана по њима. У близини манастира је Попово Јечмиште и Попова Лука. Манастирска црква била је у рушевном стању све до 1856. године, када почиње обнова. Цркву је обновило становништво Возуће, Вуковине, Хрга, Мичијевића и Свињашнице. Покретачи обнове били су прота Серафим Марковић и поп Јефто Поповић. Народ је дао радну снагу и 50.000 гроша. Грађење је трајало од 1856. до 1859. године. Главни градитељ је био Јосиф Јосо Максимовић из Буковице на Озрену, који ће 1879. године обновити и манастирску цркву у Липљу.
Манастир св. Николе у Возући после обнове прелази у мирску цркву посвећену св. Тројици, коју је осветио епископ Висарион 1865. године. Црква је 1894. добила и звоник, а на темељима калуђерских ћелија изграђена је двоспратна школа.
Када је црква обновљена, подигнуто је и неколико колиба уз њу. Сваки род из парохија које су припадале цркви подигао је такву колибу за потребе својих чланова када дођу у цркву. Масовнија окупљања била су уочи Васкрса, Велике и Мале Госпојине, као и за Сабор и на Духове.
У последњем рату манастирска црква је страдала. Манастир је остао без крова, и услед ратних дејства атмосферилија урушио се свод припрате и део западног зида. Унутрашњост је девастирана, а на самом кубету налазиле су се две неактивиране тромблонске мине. Митрополија дабробосанска на челу са митроплитом Николајем и свештенством улаже огромне напоре да све ово духовно, културно-историјско добро заштити у правном и сваком другом погледу, и што пре ревитализује како не би доживело судбину манастира Гоствић.
