Манастир Тавна се налази на обронцима планине Мајевице, на тромеђи Угљевика, Бијељине и Зворника.
Храм је посвећен Пресветој Тројици.
Настанак манастира
Сам настанак манастира везује се за краља Драгутина и помиње се као његова задужбина. У Троношком и Пећком летопису манастир је задужбина краља Драгутина и његових синова. Манастир Тавна се помиње као такав у турским пописима 1548-1586. године. Током XVII века имамо два помена манастира. Први из 1627. године у једном запису на рукописном Четверојеванђељу у Цетињском манастиру, а други из 1629. године у запису на једном минеју.
Након ова два навођења постоји помињање језуите Рудолфа Бзенског који је био војни свештеник у Зворнику. Други помен је када се у Тавни потписао будимски епископ Евтимије на једној књизи.
Из XVIII века имамо, такође, мало података. Први податак је из 1716-1718. године од једног аустријског анонимног извештача, а други помен је из 1750. године на једној рукописној књизи неког свештеника из околине Бањалуке.
У XIX веку имамо више писаних помена манастира, из којих се види његов значај у сваком погледу за народ Зворничко-тузланске епархије. На основу тих података може се видети да је манастир претрпио многа страдања и разарања. Између осталог уништен је живопис и многе друге манастирске драгоцености. Након Првог српског устанка (1804) Турци су опустошили манастир. До његове значајније обнове долази 1814. године за време управљања манастиром игумана Јефте.
Уточиште устаника
Али благостање у манастиру није дуго потрајало, јер је већ 1820. године Осман-паша оробио манастир. Због веза са устаницима који су подигли устанак у БиХ 1874. године и помоћи рањеницима, током 1875. године Турци су запалили манастир, игумана Александра Симића осудили на тешку десетогодишњу робију у Видину, а јеромонаха Јоаникија и учитеља Петра Лазаревића на по три године затвора у Тузли.
Након Бечког конгреса (1879) и уласка аустроугарске војске у Босну ова двојица су били пуштени на слободу, а игуман Александар бива ослобођен након уласка Руса у Видин. Послије ослобађања сва тројица су дошли у манастир и започели обнову и напорним радом успели да заврше главне радове до Велике Госпојине 1879. године. Овим радовима извршене су највеће измјене на првобитном изгледу манастира. Послије ове обнове за манастир настаје релативно миран период, у којем се нарочита пажња придаје просвјетно-духовном описмењавању и образовању народа. Тако су у манастир примана сирочад на издржавање и школовање. Многим сељацима су даване бескаматне позајмице да би откупљивали своја имања од ага и бегова.
Први светски рат на управи манастира затекао је Константина Јовичића који је током повлачења српске војске преминуо у Призрену 1915. године. Манастиром уместо пок. Константина управља архимандрит Леонид Јергић. Њега наслеђује архимандрит Лазар Марковић, бивши прота брчански. Он је 1929. године смењен због лошег управљања манастиром.
За старешину манастира дошао је архимандрит Данило Билбија из Босанског Грахова, који је својим радом врло много учинио за манастир и народ овога краја.
Манастир од Другог светског рата
Избијањем Другог светског рата и распадом Краљевине Југославије морао је под притиском усташа да избегне у Србију. Упокојио се у Бањи Ковиљачи 24. децембра 1942. године.
Усташе су 1941. године интернирале и растерале братство, а манастир опљачкале. Немци су 1943. године запалили конак. Тада су уништени манастирска библиотека и архива. Након рата на управу манастиром долази архимандрит Гаврило Вукојев, али у једном атеистичком окружењу није му успело да обнови манастирски живот.
Тек када су у манастир дошле монахиње из манастира Јовања код Чачка на челу са монахињом Февронијом (Божић) почела је извесна обнова манастира. Међутим, историјска обнова манастира Тавне кренула је доласком 1954. године игуманије Јустине (Керкезовић) из манастира Стјеника код Чачка. Она је успела окупити ново тавњанско сестринство већином из североисточног дела БиХ.
