За храм Светог Пантелејмона у црквеним књигама пише да је најуpeчатљивије монашко станиште на западној обали Свете Горе. Између 1346. и 1500. године у манастиру је „највише било грчких, а одмах за њима и српских монаха“. Нема сумње да је у то време Свети Пантелејмон био под покровитељством српских владара. И владало је „опште уверење да Пантелејмон припада Србима“. Данашњи манастир Пантелејмон је из темеља подигнут крајем XVIII века.
Покровитељство цара Душана нарочито је допринело материјалном опоравку манастира. Душан му је за игумана био одредио ученог инока Исаију, кога су Атонци веома поштовали. Исаија је у историју српске средњовековне културе ушао првенствено као преводилац.
Године 1371. превео је са грчког језика корпус дела Псеудо-Дионисија Ареопагита (V в. или почетак VI в.), „највиши домет хришћанског неоплатонизма“ (С. Аверинцев), на коме почива сва византијска теологија после шестог века, довршивши свој превод у време Маричке битке. Да је Пантелејмон сматран српским манастиром, говори и писмо деспотице Ангелине, удовице српског деспота Стефана, руском кнезу Василију Ивановичу (1503–1533) у коме тражи да под своју заштиту узме манастир „као њено добро“ (Христу:257).
Долазак руских калуђера
Руски калуђери су на Атос почели да пристижу у већем броју тек када је Русија збацила монголски јарам. Између 1500. и 1740. године у манастиру је први пут у богослужењу преовладао словенски над грчким језиком, али је братија и даље пролазила кроз велика искушења. Манастир је једно време толико био економски пропао па је био ослобођен плаћања доприноса светогорској општини. Када је учени калуђер Василије Барски први пут дошао у Русик, 1725, затекао је само два руска и два бугарска монаха, а 1744. само неколико Грка. Дотрајале зграде, склоне паду, навеле су калуђере да пређу на обалу, где су са благословом патријарха Григорија V и уз новчану помоћ влашког кнеза Калимаха Александра Скарлата саградили цркву и јужно манастирско крило.
Поред Русика, десет параклиса изван манастирског круга, две келије у Кареји и још три на другим местима, Свети Пантелејмон има још три зависна станишта. То су: скит Успења Богородичиног (познатији као Богородица) на источној страни Атоса, у шумовитом крају, изнад манастира Пантократора, Нова Тиваида и Хрумица.
Богородица је од 1818. године општежитељни скит, у њему живе бугарски монаси. Поред главне цркве су и два параклиса посвећена Јовану Рилском и словенским апостолима Ћирилу и Методију.
Метох Хрумица је некад био хиландарски, јер је на хиландарском земљишту. Овде су Руси подигли цркву, болницу и још неколико великих здања. Можда за „неке високообразовне установе, намењене Светогорцима али и људима из спољњег света“, како каже један хроничар Свете Горе. Историјски догађаји су омели да своје планове остваре. Читав метох је данас под виноградима. У Хрумици су највеће плантаже винове лозе на Атосу.
